Хаљина, детаљ (модел из колекције модне куће "Криција", архива Политике)

Оставих за собом нека сећања, имена и слова. Спаковах само она сећања, која су ме успут гађала, попут стрела. Нека од њих су ме и погађала. Некима сам дала имена, а од неких су остали само неки далеки, временом избледели ликови. Неким ликовима сам ја намерно изменила имена. Од неких имена сам задржала само прва слова, јер на то имам пуно право, а то сам научила од Енглеза. Нека сећања су ме тада промашила, па су ме тек сад погодила. Једно такво је и ово сећање на „хаљину слушања“. Сад и њега парам са те моје шаролике и декорисане тканине сећања.

У животу стварно ништа није случајно. Тако није случајно ни што се ја баш сада и баш ове суботе, у јеку светске моралне, духовне, друштвене и економске кризе, која се итекако осећа свуда, сетих једне друге суботе, из мог живота у Лондону.

Те суботе нисам била добила плату, па сам, уместо да одмах кренем на палачинке код пријатељице, кренула до оближњег парка, да у њему одморим уморне мисли. У том парку сам, тог спарног поподнева пожелела и да седнем, али су то исто желели и многи други, који су ту били стигли пре мене, па су, на моју велику жалост, све клупе већ биле заузете.

Тад сам је сасвим случајно срела, а намерно запамтила. Та старија госпођа је, угледавши ме како јој се приближавам, шетајући парком одмереним корацима, одмах померила куче са клупе право себи у крило, позивајући ме својим благим, топлим осмехом да седнем крај ње, а на то, назовимо га, његово место. Тако сам и урадила.

Онда је почела њена прича. Сећам се да сам једва успела да одговорим само на једно њено питање, оно одакле сам, и мислим да је реч Југославија (одакле сам тада била), имала одјека у Лилиној глави. Поверила ми је се и да је имала љубавника из те моје земље.

Она је била позоришна глумица у пензији, родом из Велса. А ја, и да сам хтела нисам могла ништа рећи о себи, јер она уопште није престајала да прича ни једне једине секунде. Њу је била ухватила логореја.

Понекад би ме нешто и питала, али ми није давала времена да јој одговорим, тако да су се моји одговори углавном сводили на климање главом. Провела сам тада добар сат слушајући тај њен монолог. Не желећи да је прекидам, а ни да пропустим палачинке, на које сам била позвана још пре доласка у парк, некако сам успела да јој се захвалим на интерсантној причи и лепо проведеном времену, уз напомену да ми је жао да је оставим, али да морам да пожурим на заказани сатанак.

Тад је и Лили устала. И даље држећи куче у рукама, рече да жели да ми да нешто по чему ћу је памтити. Ја сам јој се љубазно захвалила уз коментар да ми је већ дала превише, дарујући ми своје време и причу. Додала сам и да нисам од оних који узимају, а ни од оних којима често дају. Сећам се да је она тада убацила нешто у моју кожну торбу цилиндричног облика, која се затварала само једном пантљиком на свом врху, а коју сам држала на левом рамену.

Помислила сам да ми је Лили убацила у торбу своју висит картицу са адресом, али нисам ништа проверавала у њеном присуству. То сам урадила тек касније, пошто сам пришла станици подземне железнице. На моје велико изненађење, нашла сам оно што тог дана нисам била добила, а зашта сам радила. Нашла сам највећу папирнату новчаницу коју су тада тек били пустили у оптицај у Енглеској.

Била је савијена квадратно, онако велика и углавном црвена. Некако није била баш розе, него нежно црвена. Са ње су ме, кад сам је одвила гледале очи краљице и цифра 50 из горњег левог и десног угла али и из малог црвеног троугла, крај кога је била испрекидана сребрна линија. Са тог троугла се, као доказ да новчаница није лажна и благим притиском о белу подлогу, лако скидала та нежна, црвена боја. Та новчаница је била моја. Гледала сам је са неверицом и чуђењем, а при томе сам опет чула Лилине речи:

- Желим да ти дам нешто по чему ћеш ме памтити, јер ти знаш да слушаш.

Истина је да новац долази и одлази и увек га је лако потрошити, а ја сам тај новац заиста желела да потрошим на нешто по чему ћу памтити Лили. И одлучила сам: купићу хаљину. Од све гардеробе, ја највише волим да носим хаљине.

Тог дана сам већ била закаснила за одлазак у куповину, због палачинака, али сам већ сутрадан кренула у потрагу за хаљином. Међутим, хаљина која ми се највише допала била је од лана, беж боје али и доста скупља од 50 фунти. Зато сам кренула у обилазак још неколико продавница.

На крају радног дана сам ушла у један бутик у коме је та хаљина била на снижењу, али је била знатно скупља од 50 фунти. Нисам била лења, него сам је и ту пробала а продавачица ми је, видевши ме у тој хаљини, саветовала да не излазим из бутика док је не купим. Ја јој онда најискреније рекох да ми се хаљина јако допада, али да је проблем у томе што ја желим да за хаљину потрошим само 50 фунти. Она је онда отишла да тражи снижење снижења од власнице бутика.

Неколико минута после тога су обе, као по договору, у хору изјавиле да је та хаљина просто скројена за мене. И тако сам ја за 50 фунти купила хаљину коју и данас носим, и после толико година. И данас ме она сећа на Лили. То је та моја хаљина, коју од миља зовем „хаљина слушања“. И док ја носим њу, она разноси моје слушање. А то слушање је и моје сећање на Лили.