Sedim na podu, u ruci mi neka knjiga, obolela od staračke žutice. Na televiziji upravo kreće špica nekog filma. Kćerka je sa majkom u drugoj sobi, još uvek vežbaju za sutrašnji test iz nemačkog. Klinja spava, umorio se u vrtiću, a ja se švercujem, umesto da povadim sudove iz mašine i počnem da peglam, kao što smo se ranije dogovorili. Današnji radni dan je prošao u trenu, kao i par hiljada onih pre njega i sad mi je baš došlo da se na kratko podsetim... hm, nečega iz nekog prošlog života. Peglanje može da sačeka, opravdanja za nedovršene domaće zadatke su mi i onako stara specijalnost.

Sa ekrana dopire prepoznatljivi nazalni glas: Žerar Depardije. Na kratko zaklapam knjigu, volim francuske filmove. Na moju žalost i iznenađenje, pogled mi se susreće sa pištoljem koji ima cev prečnika barem pola metra. Preko cevi se namrgodio Brus Vilis i ironično mi se smeška. Opet me je ta nemačka sinhronizacija filmova zbunila: Iako ih razlikuje jedno trideset kilograma sala i sto grama nosne hrskavice, ovde Brus i Žerar zvuče isto. I zovu se Manfred.

Nisam baš raspoložen za pucnjavu i grabim daljinski upravljač brzinom Klinta Istvuda iz mlađih dana. Crnilo iz cevi se razliva po ekranu pre nego što je gospodin Vilis, pardon, Leman, stigao išta da kaže.

Muzika bi ionako išla bolje uz knjigu, mislim se. Dok klečeći tražim „Azru“ na hard disku stereo uređaja, nešto me otpozadi krvnički povlači za kosu. Glavu ne smem da mrdnem, to što me je ščepalo drži svu kosu koja mi je u životu ostala. Zato munjevito zabacujem ruke unazad i grabim napadača oko struka. Prebacujem ga jednim pokretom preko sebe i okrećem u saltu naglavačke. Dok mu glava visi na pet centimetara iznad moje, „komandos“ se smeje: „Eee, Paa-paaa!“. Probudio se!

Smejem se i ja. Kovrdže sa male glave mi padaju na čelo i u oči, podsećajući me na neki čudni osećaj, iščezao pre oho-ho godina.

Kaznena ekspedicija od trinaest kila je stigla i kazna je izvršena po kratkom postupku. „Mama, mamaaa!“, počinje sa negodovanjem. Mora da je uočio da me je uhvatio u zabušavanju i sada će to da naplati. Ako ste kojim slučajem nečiji sin i pri tom ste zaboravili da ste uvek bili na majčinoj strani, onda bih da vas podsetim na tu činjenicu, pre nego što vam vlastiti podmladak to stavi do znanja na bolniji način.

„Dobro, dobro, sad ću!“, gunđam. Odlazim u kuhinju i vraćam se sa mitom. Potkupljivi kontrolor kenjka za mnom, signalizirajući da bi mi bilo mnogo bolje da pokažem nešto više entuzijazma i ažurnosti.
Flašica sa čokoladnim mlekom će ga umiriti dok ne ispraznim mašinu, ali šta ću posle? „Svetinja“ pripreme za test se ne skrnavi tek tako, znam i sam, a ako ovaj samo nanjuši da su majka i sestra u susednoj sobi, sa vežbanjem je kraj. Jednoipogodišnjak će da pojuri ka majci kao da je nije video tri dana i da za to vreme nije ni jeo ni pio, osmogodišnjakinja će odmah da ga spopadne, gnjaveći ga u trku i kukajući kako nema sa čim drugim da se igra jer ne može da drži kucu u stanu, a tridesetineštogodišnjakinja će da bljune vatru na nesposobnog bebi-sitera koji, eto, ume da zaglavi na poslu do osam uveče svaki drugi dan, ali ne može da zabavi obično detence na pola sata. Ma kakvi, ni na petnaest minuta!

Sama pomisao na to kako se đavolak, veštica-početnica i žena-zmaj udružuju u neprincipijelnu koaliciju protiv moje malenkosti, primorava me da smislim plan kako da ga zabavim, a da pri tom ispunim bar delić obećanog.
Dok omladinac mirno cucla svoje mleko, izvlačim tri oveće kutije sa igračkama i postavljam ih na strateške pozicije na podu. Nadam se da će šarena plastika da ga zabavi na neko vreme. Računam, ako potroši bar pet sekundi po igrački, imam dovoljno vremena da pokažem kakav-takav učinak, a to će valjda biti dovoljno i da se učenje u susednoj sobi završi.

Iz samodovoljne izmaglice me remeti lupnjava prevrnute kutije iz koje se igračke prosipaju kao orasi. Pa još jednom, i još jednom... Odjednom se na podu stvara neviđeni haos od razbacanih igračaka u čijem centru rotira tajfun „Danilo“ i ja shvatam da je moj jadni projekt prekinut još na početku sistemske faze i da nezadovoljna mušterija traži da mu platim penale zbog skrivanja važnih činjenica u projektnoj dokumentaciji: nigde mu nisam pomenuo da će morati da se igra sam i to sad moram da okajem.

Uzimam ga u krilo i otvaram njegovu omiljenu slikovnicu sa životinjama. On oduševljeno prevrće stranice, a slikovnica 21. veka mu otpozdravlja proizvodeći različite glasove sa svakom okrenutom stranicom. Mukanje krave ga ostavlja ravnodušnim, od njakanja magarca uvlači glavicu u ramena i beži, ali ga blejanje ovce oduševljava. „Beee...“ ponavlja „ beee... beee...“ smeje se. Pitam se, šta to znači. Da neće taj da emigrira na Novi Zeland, možda?
 

Iz zvučnika na drugom kraju sobe prognani kralj osamdesetih Džoni-Bez-Zemlje i dalje peva: „Da li lažem kada kažem da je sreća u tri stvari: dobroj ženi, gitari i bogatom tati koji uvijek nešto radi...“
Iz predsoblja se oglašava telefon, to sigurno zove neka od drugarica one dve naučnice. Svejedno, moram da se javim.

Vraćam se posle minut vremena i zapućujem se ka rasturenim igračkama. Sa druge strane sobe me pozdravlja budući osvajač Mont Everesta u pozi miša Džerija iz crtanog filma dok igra na klavijaturi. Kako se samo popeo? Pod stopalcima mu se pale svetleće dirke i to ga osobito uveseljava. Trupće i topće po uskoj klavijaturi i maše rukama. Sve se klati u njegovom ritmu, a on ponosno i izazivački gleda u mom pravcu. Prikradam se bez glasa, nadam se da ću ga uhvatiti pre nego što padne i udari o pod, a ne tek kad odskoči od njega.
Nekako preskačem zadnji metar i svlačim ga sa klimavog instrumenta. Drekavac se ne da. Odupire se nogama, rukama, hoće nazad, grebe. Čvrsto ga privlačim ka sebi i smirujem: „ Ne smeš da se penješ, još si mali. Sačekaj malo, kupiće ti tata gitaru kad porasteš...“

Osam revoltiranih zubića se kao igle zabadaju u moje rame i kažu mi ono što već znam: to teško da će biti dovoljno.

Ipak, vredi pokušati, možda upali... Kažu da ko ume sa gitarom ni sa ženama nema problema, a, kako stvari stoje, do tatine penzije i onako ima još gotovo trideset godina.