Седим на поду, у руци ми нека књига, оболела од старачке жутице. На телевизији управо креће шпица неког филма. Кћерка је са мајком у другој соби, још увек вежбају за сутрашњи тест из немачког. Клиња спава, уморио се у вртићу, а ја се шверцујем, уместо да повадим судове из машине и почнем да пеглам, као што смо се раније договорили. Данашњи радни дан је прошао у трену, као и пар хиљада оних пре њега и сад ми је баш дошло да се на кратко подсетим... хм, нечега из неког прошлог живота. Пеглање може да сачека, оправдања за недовршене домаће задатке су ми и онако стара специјалност.

Са екрана допире препознатљиви назални глас: Жерар Депардије. На кратко заклапам књигу, волим француске филмове. На моју жалост и изненађење, поглед ми се сусреће са пиштољем који има цев пречника барем пола метра. Преко цеви се намргодио Брус Вилис и иронично ми се смешка. Опет ме је та немачка синхронизација филмова збунила: Иако их разликује једно тридесет килограма сала и сто грама носне хрскавице, овде Брус и Жерар звуче исто. И зову се Манфред.

Нисам баш расположен за пуцњаву и грабим даљински управљач брзином Клинта Иствуда из млађих дана. Црнило из цеви се разлива по екрану пре него што је господин Вилис, пардон, Леман, стигао ишта да каже.

Музика би ионако ишла боље уз књигу, мислим се. Док клечећи тражим „Азру“ на хард диску стерео уређаја, нешто ме отпозади крвнички повлачи за косу. Главу не смем да мрднем, то што ме је шчепало држи сву косу која ми је у животу остала. Зато муњевито забацујем руке уназад и грабим нападача око струка. Пребацујем га једним покретом преко себе и окрећем у салту наглавачке. Док му глава виси на пет центиметара изнад моје, „командос“ се смеје: „Еее, Паа-пааа!“. Пробудио се!

Смејем се и ја. Коврџе са мале главе ми падају на чело и у очи, подсећајући ме на неки чудни осећај, ишчезао пре охо-хо година.

Казнена експедиција од тринаест кила је стигла и казна је извршена по кратком поступку. „Мама, мамааа!“, почиње са негодовањем. Мора да је уочио да ме је ухватио у забушавању и сада ће то да наплати. Ако сте којим случајем нечији син и при том сте заборавили да сте увек били на мајчиној страни, онда бих да вас подсетим на ту чињеницу, пре него што вам властити подмладак то стави до знања на болнији начин.

„Добро, добро, сад ћу!“, гунђам. Одлазим у кухињу и враћам се са митом. Поткупљиви контролор кењка за мном, сигнализирајући да би ми било много боље да покажем нешто више ентузијазма и ажурности.
Флашица са чоколадним млеком ће га умирити док не испразним машину, али шта ћу после? „Светиња“ припреме за тест се не скрнави тек тако, знам и сам, а ако овај само нањуши да су мајка и сестра у суседној соби, са вежбањем је крај. Једноипогодишњак ће да појури ка мајци као да је није видео три дана и да за то време није ни јео ни пио, осмогодишњакиња ће одмах да га спопадне, гњавећи га у трку и кукајући како нема са чим другим да се игра јер не може да држи куцу у стану, a тридесетинештогодишњакиња ће да бљуне ватру на неспособног беби-ситера који, ето, уме да заглави на послу до осам увече сваки други дан, али не може да забави обично детенце на пола сата. Ма какви, ни на петнаест минута!

Сама помисао на то како се ђаволак, вештица-почетница и жена-змај удружују у непринципијелну коалицију против моје маленкости, приморава ме да смислим план како да га забавим, а да при том испуним бар делић обећаног.
Док омладинац мирно цуцла своје млеко, извлачим три овеће кутије са играчкама и постављам их на стратешке позиције на поду. Надам се да ће шарена пластика да га забави на неко време. Рачунам, ако потроши бар пет секунди по играчки, имам довољно времена да покажем какав-такав учинак, а то ће ваљда бити довољно и да се учење у суседној соби заврши.

Из самодовољне измаглице ме ремети лупњава преврнуте кутије из које се играчке просипају као ораси. Па још једном, и још једном... Одједном се на поду ствара невиђени хаос од разбацаних играчака у чијем центру ротира тајфун „Данило“ и ја схватам да је мој јадни пројект прекинут још на почетку системске фазе и да незадовољна муштерија тражи да му платим пенале због скривања важних чињеница у пројектној документацији: нигде му нисам поменуо да ће морати да се игра сам и то сад морам да окајем.

Узимам га у крило и отварам његову омиљену сликовницу са животињама. Он одушевљено преврће странице, а сликовница 21. века му отпоздравља производећи различите гласове са сваком окренутом страницом. Мукање краве га оставља равнодушним, од њакања магарца увлачи главицу у рамена и бежи, али га блејање овце одушевљава. „Беее...“ понавља „ беее... беее...“ смеје се. Питам се, шта то значи. Да неће тај да емигрира на Нови Зеланд, можда?
 

Из звучника на другом крају собе прогнани краљ осамдесетих Џони-Без-Земље и даље пева: „Да ли лажем када кажем да је срећа у три ствари: доброј жени, гитари и богатом тати који увијек нешто ради...“
Из предсобља се оглашава телефон, то сигурно зове нека од другарица оне две научнице. Свеједно, морам да се јавим.

Враћам се после минут времена и запућујем се ка растуреним играчкама. Са друге стране собе ме поздравља будући освајач Монт Евереста у пози миша Џерија из цртаног филма док игра на клавијатури. Како се само попео? Под стопалцима му се пале светлеће дирке и то га особито увесељава. Трупће и топће по уској клавијатури и маше рукама. Све се клати у његовом ритму, а он поносно и изазивачки гледа у мом правцу. Прикрадам се без гласа, надам се да ћу га ухватити пре него што падне и удари о под, а не тек кад одскочи од њега.
Некако прескачем задњи метар и свлачим га са климавог инструмента. Дрекавац се не да. Одупире се ногама, рукама, хоће назад, гребе. Чврсто га привлачим ка себи и смирујем: „ Не смеш да се пењеш, још си мали. Сачекај мало, купиће ти тата гитару кад порастеш...“

Осам револтираних зубића се као игле забадају у моје раме и кажу ми оно што већ знам: то тешко да ће бити довољно.

Ипак, вреди покушати, можда упали... Кажу да ко уме са гитаром ни са женама нема проблема, а, како ствари стоје, до татине пензије и онако има још готово тридесет година.