Индију нисам видео ни из авиона. Фирма у којој Индијци овде (у Багдаду) раде је субконтрактор мојој фирми, илити: изнајмљују раднике – помоћнике фирми у којој ја радим. Значи ја сам “еxпат” (па рецимо да је то пословођа) а имам са собом пар “субконтрактора” (они су као моји радници). У мом случају то су Индијци. Сви смо ми заједно упаковани у једно возило, са свом потребном опремом и алатима за рад на генераторима. Тако лепо скоцкани у Форд Ф-250, заједно проводимо дане, ево већ две године.

Добро се слажемо на обострани интерес. Индијци Енглески језик науче кад дођу овде, брзо постигну одређени елементарни ниво, и ту стану. Неће да уче даље и да се усавршавају. Покушаћу да пренесем како то звучи:
“Ср, ми хиар плајр диса, диса тајт, ју адр сајд ренц опен”
(у преводу: Господине, ја ћу са ове стране држати кљештима, ви кључем одврните са друге стране).

Нема везе, битно је да се разумемо. Мало речима, мало машемо рукама, гестикулирамо...

Да би представио индијски народ неопходно је написати роман, како би све обухватили, од живота на улици до живота у дворцу. Ја ћу овде представити делић тога: осредњи радник - сељак, човек који и нема неког заната а од школе има да је писмен. Уствари неки су писмени само на свом језику, неки на свом и Хинду језику…могуће су и друге комбинације: да зна само свој језик а не зна нити да говори нити пише Хинду, па са својим земљацима комуницира на енглеском. У Индији се говоре 23 различита језика. Индијац има породицу и кућу, каква год да је та кућа. То није мало за тамошње прилике, битно је да сва њихова деца иду у редовне школе. Чак и нека женска деца. Школство се плаћа, од првог дана.

Заједничко за све њих је да су велики верници. Воле своју традицију, обичаје и културу. Највећи број њих су припадници “хинду” религије. Имају више богова а главни су “Рам” и “Кришна”. Богови су и: сунце, месец, крава, слон... Мали део Индијаца припада исламу, хришћанству и религији “сик” а сви припадници “сик” религије су из државе Пенџаби. Да вас потсетим: то су они са великим турбанима и брадама. Сви остали Индијци носе само бркове.

Родитељи а поготово мајка се поштује и о мајци се брину безусловно и директно. Слање новца мајци није довољно, Индијац осећа обавезу да лично брине о мајци до краја живота. Одвајање са супругом и децом, а поготово такво да не може виђати мајку свакодневно, не долази у обзир.
Они себе деле по кастама, и за њих је битно да ли је Синг, Пател, Такур…

Сви знамо да је крава једно од њихових божанстава а говеђе месо не би ставили у уста ни по коју цену. Моје је питање једном индијском сељаку било: шта са кравом када остари и постане нерентабилна? После дугог увијања ипак је предузетник победио над верником: продаје је припаднику друге вере, иако зна шта јој следи код новог газде! Битно да он то није урадио и није својим очима видео.

Веома су поносни на своју државу. Убеђени су да имају најјачу армију на свету, јаку индустрију и аутоиндустрију.

Воле музику али само своју и то по могућности на двд-у, па да мелодија буде пропраћена са спотом у коме по правилу плешу на десетине девојака и младића. Максимално користе могућности модерне технологије, т.ј. пренос слике у боји па сцена на тим спотовима вришти од боја. На тим спотовима и у индијским филмовима младић и девојка се никад неће пољубити. Плесаће заједно, приближиће се лицем у лице на милиметар али пољупца неће бити. Таман кад се он нагне да је пољуби, а она утекне у задњи час.

Своју супругу први пут виде у првој брачној ноћи. Бар је тако код већине било до сада. Они тврде (не баш убедљиво) да ће својој деци дати слободу избора.

Не користе ружне и вулгарне речи чак ни кад се међусобно свађају. Не знам да ли је тачно, не разумем их а и не свађају се међусобно нити са било ким. Веома су питоме нарави. Воле дневни ред и не воле промене. Никако не једу у ходу нити за време вожње, у колима. Увек стану и одвоје време за чај или оброк. Чај пију са млеком, лепа комбинација, пробао сам.

Главна храна су им пиринач и кари, споредна - пиринач и кари а за промену једу .... пиринач и кари. Кари је нешто као супа али страшно зачињена и једина функција те супице је да помешана са пиринчем, да пиринчу укус. Уживају у сладоледу и слаткишима које им ја обезбедим и одмах се орасположе и распричају.

Никад не одбијају да раде али немају самоиницијативе. Додуше нико овде нема право да одбије посао за који је плаћен, али се свако бар понекад побуни. Они - никад. Да би нешто одрадили мора им се рећи, без обзира што је то неки рутински посао који се ради сваки дан. Ако не раде и седну, одмах склопе окице и задремају.

Њихове супруге не иду на посао, јер су они “способни да сами зараде довољно” за породицу. Да се жена не би досађивала док он зарађује, оставио јој је на чување пар деце, старе родитеље, две краве, башту и мало земље. Козе и живину не спомињем јер они и не траже неку пажњу. Није јој оставио никакву механизацију нити машине .

Немају лепа осећања за пакистанце и сматрају их непријатељима. Гаде се свега што је са запада. Мене се не гаде (“јоу гоод сер”) јер и нисам западњак а и учиним им свакодневно некакву услугу која мене не кошта ништа, осим времена. Времена имам на претек.

Имам утисак да не знају одакле сам, мада потврдно климају главом на моје питање: Југославија?Тито-омладина-акција?? (ух, занео се ја мало). Чули јесу за мајку Терезу, али им се лице не озари кад је споменем. Не знам зашто. Нису никад чули да је рођена у Македонији и да јој је име Гонџа Бојаџиу. За Александра Великог такође нису чули па сам им купио и дао онај задњи филм о њему. Нису били одушевљени.

Тешко је од њих извући одговор. Кад неће да одговоре, кажу: “рећи ћу ти сутра” или се праве да не разумеју шта их питам. Понекад само оду да не би одговорили. Чуде се како може постојати и опстати држава која у пречнику има тек стотињак миља. Чудим се и ја.