Meni

Moj život u inostranstvu

Indijska svadba: Evnusi vas blagoslovili!

Ili: Kako je izgledala "indijska svadba" moje mlađe sestre

Ceremonija venčanja (foto autorka teksta)

Nekada davno, kada se u Bosni prosila devojka, porodica bi pozivala prosca na ručak a onda mu posluživala kafu. Ukoliko je kafa slatka, to je značilo da je prosac prikladan i da se porodica neće protiviti da mu dâ devojku, a u protivnom bi mu poslužili gorču.

U staroj Raškoj, na svadbu se zove sva uža i šira rodbina, kao i sve komšije i poznanici, a onda se razapinje šator kako bi sav taj svet mogao da u isto vreme ruča. Glavi svake porodice se poklanja po jedna nova košulja koja se špenadlama zakači na leđa, a svaka kuća dobija i po peškir kojim se okite kola. Posle svečanog ručka se pronosi jabuka u koju gosti mogu da zadenu po koji dinar, iako se uglavnom daju papirne novčanice.

Naravno, protivljenje tradiciji se uvek smatralo za svetogrđe i uvek su stari govorili kćerima, « nemoj, sine, za drugu veru, osim ako je diplomata ili bogataš pa te odvede daleko odavde, da narod ne ogovara… » Naravno, do ogovaranja je dolazilo i onda kada se iz nekog razloga odugovlačilo sa stupanjem u brak. Tako je posle drugog svetskog rata jedna od maminih tetaka dočekala četrdesetu a da se još nije udala. Kada god bi joj savetovali da nauči da kuva i čisti, ona bi odgovarala da se tako hvale služavke a ne gospođe. Uostalom, « kad god da me povedu, reći će : eto mlade… » Doduše, udala se iz ljubavi za čoveka koji joj je ceo život kuvao, ali je u to vreme takav slučaj bio prava retkost.

Koliko naroda, toliko i različitih tradicija. Danas je normalno da se mladi udaju i žene za strance ili dočekaju da prođe trideseta, pogotovo ako više ne žive u Srbiji. Naravno, onda se organizuju venčanja prema nekoliko tradicija, pa će naša devojka koja se uda u Americi skinuti podvezicu sa butine i baciti je muškim gostima isto onako kako se bidermajer baca ženskim.

Tako se moja mlađa sestra udala na tri kontinenta, u Americi, u Srbiji i u Indiji, kako bi mogla da pozove sve rođake i prijatelje a da nikoga ne zaboravi.

U Indiji se dan pred venčanje odvija ceremonija kane ili mehendi, gde mlada odabira šare koje će joj iscrtati na rukama i stopalima. Ta ceremonija je onoliko važna koliko i samo venčanje, jer se organizuje svečana večera a gosti igraju i pevaju u čast mladenaca. Međutim, ne jede se za istim stolom i svako se poslužuje kada ogladni i kada njemu odgovara, ne obazirući se na druge.

Tu se ja setim da bih baš mogla da otpevam nešto na hindiju, kad je već cela zetova rodbina otpevala po neku tradicionalnu pesmu. Odabrala sam pesmu Mardala iz poznatog indijskog filma Devdas koju piskutavim glasom peva Madhuri Diksit, jer sam se toliko naslušala njene melodije i umela da je ponovim, a tekst sam na brzinu pronašla na internetu. Moram reći da sam se Indijcima jako svidela, jer su bili ponosni što se neko potrudio da otpeva pesmu na njihovom jeziku koji čak ni ne govori.

Na venčanje je došao i naš rođak Azer iz Mostara, koji je radio za Visoki komesarijat Ujedinjenih Nacija za izbeglice u Delhiju. Pre toga sam ga videla samo jednom u životu, kada sam još bila dete, a sada se ponovo srećemo u Indiji i tek tu upoznajem njegovu suprugu i decu. Pre dvadeset godina, cela moja porodica je živela u bivšoj Jugoslaviji, a danas imam rodbinu u Americi, Švedskoj, Norveškoj, Italiji, Rusiji, Singapuru… 

U Indiji se na horoskop gleda mnogo ozbiljnije nego kod nas i venčanja se održavaju na povoljan dan koji se određuje prema položaju zvezda. Naravno, izračunava se i to da li su natalne karte mladenaca kompatibilne. Kao što se u našem horoskopu na primer smatra da će onaj ko u natalnoj karti ima škorpiju u dvanaestoj kući najverovatnije umreti nasilnom smrću, tako se i kod Indijaca izbegava brak sa onima kojima je konfiguracija zvezda u vreme rođenja bila takva da donose nesreću.

Takav nesrećnik dobija ime manglik i veruje se da će mu supruga umreti tokom prva tri meseca nakon venčanja. Smatra se da je za manglika najbolje da se nikada ne oženi ili uda, osim za partnera koji je i sam manglik. Postoji i zanimljiv način da se prokletstvo izbegne, a to je da manglik zasnuje fiktivni brak sa drvetom, a zatim se razvede i oženi za koga već želi.

Tako je moja sestra javila svekrvi datume kada će ići na odmor, prema kojima su u Indiji izračunali najpovoljniji dan za tradicionalno venčanje i prema njemu su i kupljene avionske karte.

Dan posle ceremonije mehendi je bilo organizovano venčanje u jednom luksuznom hotelu, gde su sve zvanice nosile sari, uključujući mamu i mene. Mladenci su bili obučeni u crvenu nošnju sa zlatnim šljokicama, okićeni cvećem i sedeli na raskošnim foteljama.

Indijsko venčanje podseća na pozorišnu predstavu i ima veoma zanimljivu koreografiju. Mlada pokušava da obesi mladoženji oko vrata ogrlicu od jasmina i ruža, a on treba da se brani, u čemu mu svesrdno pomaže porodica koja ne želi da ga izgubi. Komešanje je potrajalo neko vreme, sve dok jetrvin suprug nije uzdigao moju sestru uvis i doslovno je bacio na budućeg muža, kako bi uspela da mu obesi ogrlicu oko vrata.

U ponoć smo otišli u posebnu prostoriju i seli oko pripremljene logorske vatre. Zatim je stigao sveštenik koji je pripremio sandalovo drvo, puter, pirinčane pahuljice i ostale sastojke koji su potrebni za dobar bračni život, a onda sve to mladenci bacaju u vatru. Mladoženja obećava da će sav novac donositi supruzi, a ona obećava da će dobro rukovoditi njegovom imovinom i moli se da ne ode na onaj svet pre njega. Dobro je što je Indira Gandi zabranila sati, običaj da se udovice bacaju u vatru u kojoj se spaljivalo suprugovo telo nakon smrti, primetila sam tom prilikom.

Kada god bi sveštenik nešto bacio u vatru, mladenci bi učinili to isto, imitirajući ga. Kada je počeo da baca puter u vatru, moja mama je rekla « ode mast u propast » i svi koji su govorili naš jezik su prsnuli od smeha.

Zatim mladenci kruže oko vatre sedam puta, oborenog pogleda, pri čemu mlada ide ispred mladoženje i vodi ga zavezanog iza sebe, a zatim on vodi nju. Neko od uže porodice ih veže jedno za drugo uz pomoć dugačkog vela koji nose uz tradicionalnu nošnju. Na kraju svaka zvanica stavlja mladencima u usta neku vrstu alve, za sreću, a zatim ih blagosilja polažući im ruke na glave.

Nakon ceremonije, jetrva mi je poklonila srebrne narukvice za nožne članke, sa praporcima, koje zvone pri svakom koraku. Nadam se da ću imati priliku da ih negde jednog dana nosim.

Negde oko četiri ujutro, mama, sestra i ja smo se vratile u naš luksuzni hotel sa mermernim kupatilom i klima uređajem, pitajući se zašto mlada nije otišla sa mladoženjom u kuću njegovih roditelja.

Sutradan smo tamo bili pozvani na svadbeni ručak i usput otkrili zašto.

Naime, u Delhiju postoji grupa evnuha koji su potpuno marginalizovani od ostatka društva i koji se oblače kao transvestiti. Kada god se u gradu organizuje neko novo venčanje, oni to na neki način saznaju i upadaju kod ljudi kako bi im se udelilo malo novca. Zauzvrat vam onda blagosiljaju kuću i navodno donose sreću mladom paru, ali ako odbijete da im nešto udelite, znaju da budu veoma agresivni i prosti. Mladoženjina porodica je želela da nas zaštiti od takve neprijatnosti i veoma sam im zahvalna zbog toga, jer sam u Parizu u nekoliko navrata viđala transvestite na ulici i uvek nesvesno zadrhtim od straha. Kada smo sledećeg dana stigli na ručak, na pločniku ispred zgrade smo primetili kukasti krst nacrtan kredom, što je značilo da su evnusi posetili i blagoslovili kuću.

Koliko naroda, toliko i različitih verovanja. Kod nas se kaže « Bog te blagoslovio » kada se nekome zahvaljuje ili kada mu se poželi sreća. U Indiji, eto, mladence blagosiljaju evnusi i verovatno bi bilo primereno da im se na venčanju izjavi, « Evnusi vas blagoslovili ».

Sve u svemu, indijsko venčanje je bilo predivno, iako je meni lično bilo najlepše treće venčanje na splavu u Beogradu. Tu je svaka ženska zvanica dobila po biserne minđuše identične onima koje je imala mlada, a svaka muška po kristalni zatvarač za vinske flaše.

Snimatelj je napravio kratkometražni film sa latinoameričkom muzikom i titlovanim duhovitim komentarima gostiju, u stilu Kventina Tarantina… Nije baš prema tradiciji stare Raške, ali je opet bilo predivno.

Nataša Jevtović, Pariz, Francuska
objavljeno: 23.02.2011.

Poslednji komentari

Tanja V. Britanija | 15/03/2011 01:16

Natasa, hvala vam na ovom tekstu. Drago mi je sto ste s nama podelili vase porodicne dogadjaje. Vec sam bila pomislila sta to bi s Natasom, ne javlja se. Sada znam za razlog, bili ste zauzeti oko vencanja. Zaista lepa prica. Vasoj sestri i vasim porodicama zelim mnogo srece. Tanja iz Velike Britanije

nadja randelovic | 27/08/2012 10:00

Super tekst, stvarno fenomenalni obicaji. Smo me interesuje kako iz Srbije mogu da nabavim Indijsku vencanicu, a treba mi. Ako znas nesto napisi bila, bih ti zahvalna.

maaija krstivojevic | 11/09/2012 12:55

a da pogledamo neki snimak sa te divne svadbe u indiji ??? :D

Za Vaš uređaj postoji Andorid aplikacija, želite li da je instalirate?

Instaliraj Kasnije