Kad dođeš u Ameriku, neke stvari krenu same od sebe, a neke, bogami moraš i pogurati. Prvi posao koji nam je obećavo sponzor, bijaše tako težak, da nakon samo jedne nedelje proklinješ ne samo sebe, već oca, majku, a ne ostade pokojni djed i baba. Nemam im šta zamjeriti. Govorili su meni moji, "Tuđa zemlja tuga pregolema". Dovede nas izvjesni Dejan i reče "eto, samo radite i nema problema". Velika fabrika, a što je ogromna ne vidi joj se kraj.

Ja dobih mašinu, na kojoj smo pravili čestitke. Samo prvi dan je bio interesantan. Nakon tog prokletog dana napravio sam pola miliona čestitki. Posle tri mjeseca, ako nastavim tako, pričajući sam sa sobom, moći cu vrlo brzo čitavoj planeti čestitati Novu Godiniu kao i Božić. Takođe, novo iskustvo a i novi zavjet koji sam sebi dao: Nikada, nikom neću više čestitati Novu Godinu kao ni Božić!

Nisam mogao više i ponovo hvatajući sebe kako razmišljam na glas kontam - moraš naći nešto bolje. Dajući otkaz, a neznajući šta me čeka, pokušavao sam biti smiren. Sugestija je moćna, pa tako i ja uhvatih sebe ponovo: Mora biti bolje!

Na parkingu grupa tinejdžera, među njima i nekoliko sredovječnih žena. Pomalo čudno mi izgledaše. Kako sam već bio u svojim vlastitim dramama nisam puno obraćao pažnju na njih. Mladić od svojih dvadeset i neku godinu me priupita za cigaretu i pođe priča. Ubrzo me priupita: Odakle si? Rekoh EX-YU!

Umoran od svega i bezizlazne situacije u kojoj sam bio, na sva njegova pitanja jedva ga slušajući ,ja sam mehanički odgovarao sa Yes! Predstavio se kao Majk. A onda mi je Majk ponudio posao: „Znaš Zack, ti imaš akcent i takav nam čovjek treba“.

Nema problema, a kakav je posao, priupitah ga?

„Znaš Zack, mi smo istjerivači duhova!?! Pa nastavi, tihim glasom, „Treba nam neko ko ima akcent, a to si ti!“

Koliko sati nedjeljno?

 „Po potrebi!“

Dogovoreno.

Pa bolje išta nego ništa, uhvatih sebe kako razmišljam! Startovao sam u deset naveče. Mart mjesec, proljeće uveliko kuca. Kuća u koju smo došli liči na neku od naših na Dedinju. Uđosmo unutra, nas pet istjerivača duhova! U ogromnom dnevnom boravku, četiri stare gospođe igraju preferans.

„Dobro je što ste došli“ rekoše nam u glas! Ovdje se oseća prisustvo duhova, a vi ste osobe kvalifikovane za ovaj posao! Pa dobro, u sebi razmisljam, u životu samo što nisu cijepali drva na meni, pa i ovo ćemo odraditi.

Koji su problemi, upitah šefa? S zabrinutim licem, i skoro nečujnim glasom, prozbori: “Svijetlo im se s vremena na vrijeme gasi, a grijanje se pali i kad mu je vrijeme i kada nije. Znaš, starije su to gospođe, uvjek im je hladno i ako se proleće nazire!“ I doda još „Đavolja posla“

„Nego Zack, znaš li koju molitvu na svom jeziku da očitaš, a ako ne pomogne ja ću startovati sa najnovijom seansom isterivanja duhova iz ovog blaženog doma“.

Nema problema, odgovorih, samo bi trebao krenuti iz podruma, t.j. od početka! Nikada nisam bio sujevjeran, niti sam vjerovao u natprirodne moći, pa krenuh s zdravim razumom. Problem sa strujom: Otvorim razvodni ormar, pritegnem nekoliko žica koje su imale loš kontakt. Nije to teško za mene, pošto sam proveo dvadeset godina radeći kao električar! Nakon deset minuta, vraćam se a oni već aplaudiraju!

Kako si rješio taj problem tako brzo, duhovi nisu šala, zar ne!

Rekoh - u podrumu je bio veoma zločest duh. Nikada više nećete imati problema.

Gospođa vlasnica me priupita: „Kako Vam se javila ta moć!?“

Ja odgovorih - pa posle bombardovanja, jednostavno se desilo.

Ispuni ona ček Majku, a bogami i meni dade dobru napojnicu.

Zahvaljući se pri odlasku, gospođa reče: „Sam Bog vas je poslao u našu zemlju!“

Ja pri odlasku pozdravih - God bless America! God bless you,my friend with gray hair!