Наша сећања и искуства дефинишу нас као одрасле особе. Наша личност је створена користећи све то као делове јако сложене слагалице. Што ме доводи до следећег проблема у тој теорији, али најбоље је почети изпочетка.

Добој, Босна и Херцеговина, 1988. Мој родни град, и родни град многих из околине. Прво дете, а мушко, деде црногорци су били јако поносни. Бакама је било свеједно, само да је здраво. Моји родитељи су живели у Завидовићима, једном малом селу познатом у доба СФРЈ по Кривајином погону и мало чему другом. Волео бих да се могу сетити свега тога, али и моја је породица, као и многе друге српске породице из околине, побегла из БиХ пре него што се озбиљно заратило. Гроб мог деде је још тамо, а ја га још нисам посетио. Извини деда, ускоро ћу, обећавам.

Апатин, Југославија, 1.09.1995. Први разред основне школе. Седимо фино у клупама, сви помало уплашени, помало узбуђени, и тотално збуњени. „Није млијеко него млеко. И није крух него хлеб. И не каже се дај бона, него молим вас...“ Међу дечијима гласовима чује се екавица, ијекавица и икавица. Неки су лале, неки личани, било је ту мађара, хрвата, рома, срба и босанаца, али ми то тада нисмо знали и није нас било брига. Војводина је увек била таква - људи ми говоре.

Погранични регион, има нас са свих страна, али свима је овде сада дом међу таласастим класима пшенице и златним њивама кукуруза и сунцокрета. Војводина је као добар токајац, полако те прихвати и пре него што си схватио, постане део тебе и ти ње, и никада је не можеш заборавити. Ми деца то не знамо, нама то није важно, ми чекамо дуге летње дане. Нама је важно купање у реци, босоноги фудбал у топлој трави, пецање и мањак домаћих задатака. Деца, као деца, живимо за те дане и пространости периферије града, уживамо у маштању и играма жмурке.

Фарска Острва, јул 2001. Силазим са малог авиона, пажљиво осматрајући околину.

Облачно је и прохладно, можда неких 10 степени, док је тог јутра када смо одлазили из Сомбора било 15. Хтео, или не хтео, сада овде живим. Са мојих 13 година нисам неки велики националиста, нисам ни сигуран шта та реч значи.

Седамо у ауто и возимо се једно сат времена до другог села где ћу да живим следећих 6 година. Све време гледам кроз прозор аута и свуда су овце, неке на улици, неке раштркане међу голим жуто-зеленим брдима, као бели цветови у дивљој башти. Дубоко плаво море је свуда око мене, високи бели таласи се уздижу и храбро се боре бротив сиве камене обале док беле птице полако круже изнад нас.

„Ово острво се зове Вагар, али ми идемо на једно друго које се зове Еyстуроy,“ говори ми наш водич, татин колега, који течно прича енглески са јако чудним нагласком. Паркирамо се поред жуто беле куће у једном мало већем месту и власник излази да нас поздрави.

Прави Викинг, висок, плаве косе и небеско плавих очију са трудном женом која је типична скандинавка. Обадвоје савршено говоре енглески и прихватају нас као да се сто година познајемо, топло се смеше и показују нам кућу. Ми ћемо да живимо у приземљу, а они на првом спрату, али ако нам ишта било када треба, „слободно уђите, врата су увек откључана.“

Моја мајка се насмеши и замоли ме да јој преведем шта су власници рекли. Имао сам доста потешкоћа да је објасним да су управо то рекли. „Али како то да никада не закључавају врата, шта ако неко уђе и украде нешто, или не дао Бог, убије некога?“ Ја то преводим власницима, који ме прво збуњено гледају, док не схвате и почну да се смеју. „Не, овде нема злочина. Нико није убијен овде још од 1940. године, а задња пљачка се десила 1991. Ово је најбезбедније место на свету.“

Абердин, Шкотска, септембар 2007. Први дан факултета, гомила младих људи са свих крајева света се шета и прича 100 различитих језика.

Прво питање које ме је неко питао овде је било: „Одакле си?“ Питање поставља једна згодна млада енглескиња, и док се она смешка, мене полако хвата паника јер схватам да не знам како да јој одговорим.

„У ком смислу? Где сам рођен, или како?“

Она ме збуњено гледа и пита ме исто питање другачије: „Где ти је дом?“.

„Ја...Ја стварно не знам,“ одговарам јој.

И без обзира колико глупо то звучи, ја ни дан данас не знам. Људи тамо доле кажу да смо ми чудна нова генерација која је сретно побегла од свих тих ратова, конфликта, војски и патњи. Ми смо побегли, али смо се успут изгледа и изгубили, и без обзира колико год бежали никада нећемо побећи том једноставном питању.

Нико од нас не зна шта смо то изгубили, или зашто уопште трагамо за тиме, али као нека густа магла или чудан предосећај, одговор за којим је ту негде испред нас, таман надохват руке, али никад нисмо довољно спретни да га ухватимо.

Неки од нас и не схватају за чиме то трагају, шта је то што дефинише дом? Да ли су то осећања или сећања? Да ли треба да створимо нови дом, или да се сетимо старог? Можда ћемо једног дана схватити да смо само збуњени, или да нам дом не треба, али ипак нас увек прати куда год да одемо, тај непогрешиви, благи предосећај да се губимо у преводу.