Када сам први пут у животу видела Џона Галијана, дизајнера модне куће Диор, носио је једноставне поцепане фармерке и имао ућебану косу под качкетом. Насмешио ми се и рекао «бонжур » са британским акцентом и придржао ми врата, да би ми као дами указао част.

Наравно, била сам чула за њега, али нисам знала како изгледа јер нисам велики љубитељ модних часописа, тако да сам рекла одушевљеним колегиницама да сам у ходнику видела рок певача који ме је веома љубазно поздравио. Нама је у радном уговору стајало да не смемо да носимо фармерке, а још мање поцепане. Само је Џон Галијано то смео, јер је своје фармерке вероватно сам исцепао у уметничком заносу.

Џон Галијано је највероватније најкреативнији од свих данашњих модних дизајнера, иако је понекад тешко носити његове моделе који превише привлаче пажњу. На његовим модним ревијама манекенке уместо одеће носе скулптуре, било да се ради о церемонијалној ношњи краљице Нефертити или кимону јапанских гејши. Када год се припрема годишњи дефиле високе моде, из Америке долази чувена шминкерка Пет Мекграт и претвара лица манекенки у уметничка дела, лепећи им на трепавице перје егзотичних птица или додајући мајушне драгуље на обрве. Када год прођем ходником и случајно бацим поглед кроз полуотворена врата, имам утисак да се назире свет из бајки.

Висока мода за то и служи, да човека пренесе у свет снова, када је већ реалност банална. Зато око моде увек круже невероватне приче, као што је легенда о чипки модне куће Лесаж која снабдева Диора. Ту везиље ручно везу венчанице, а оне од њих које желе да се удају у вез уплету једну влас косе, како би се и њима посрећило. Кажу да се жеља увек оствари у року од годину дана. На дан Свете Катарине, заштитнице модних креатора која пада 25 новембра, све девојке које имају више од двадесет и пет година а још нису удате носе препознатљиве шешириће са плавим и жутим цветовима, како би их препознали потенцијални удварачи. Јако је симпатично видети их по ходницима.

Према Габријели Идзи, модном социологу и предавачу на институту Марангони, мода се најчешће мењала у складу са економским приликама или женским положајем у друштву. Први модни креатор био је Шарл Фредерик Ворт који је креирао утегнуте корсете са осиним струком и сукње до пода које је било јако тешко облачити. 1906. године, инспирисан руским балетом и оријенталном уметношћу, Пол Поаре је први укинуо корсет како би ослободио женско тело од утегнутости, постајући тако родоначелник женске еманципације.

Први светски рат је обукао жене у униформе и сукње су се скратиле, како би биле практичније за рад у фабрици. Некако у то време почиње са радом Габријела “Коко” Шанел, која је прва почела да носи бижутерију, једноставну одећу, мушкобањасте јакне од твида и ципеле које је позајмљивала од својих љубавника. Једино су чувене двобојне ципеле стварале оптичку варку како би стопало изгледало мање и елегантније. Њен парфем “5”, омиљени мирис Мерилин Монро, познат је по томе што није направљен ни од једног природног састојка. Двадесетих година у моду улазе кратка коса, мршаво тело, мушкобањасте хаљине са ресама и звонасти шешири. Тридесетих су у моди Марлен Дитрих и Грета Гарбо, чији луксуз тера жене да забораве крах берзе и економску кризу.

Када је избио други светски рат, дошло је до несташице текстилног материјала јер је требало правити падобране и униформе, тако да су се правиле хаљине од чега се стигло, од стољњака, завеса или постељине, а само су оковратници и манжетне били од белог платна. Стара одећа се преправљала и од мушких јакни су се правиле женске, са нашивеним џеповима које је било једноставније произвести. Такви џепови све до данас модне креаторе подсећају на ратно доба. Носили су се турбани јер жене нису имале средстава да иду код фризера. Ђонови на ципелама су се правили од дрвета или плуте јер није било коже. Тада је Салваторе Ферагамо креирао прве еспадриле са ђоном од лепљеног конопца. Тада се јављају и прве сукње до колена и прве торбе са ременом преко рамена, јер су жене морале да замене мушкарце у фабрикама и тамо одлазиле на бициклу.

Од неимаштине су жене по први пут почеле да излазе без најлонских чарапа, што је пре рата било веома неукусно. Неке су се довијале тако што су мастилом цртале шавове на полеђини листова, а оне мало богатије су млеле орахе и мазале их по ногама како би изгледало да носе чарапе.

Како ми је објаснио кустос музеја Кристална одаја Бакара, после краха берзе је током тридесетих година опала куповна моћ и престале су се користити прескупе кристалне флашице. За време рата су мушкарци отишли на фронт а жене почеле да раде и полако преузеле њихове послове, одакле потиче мушкобањаста угласта флашица парфема Шанел “5”.

После другог светског рата почње са радом Кристијан Диор, који схвата да жена треба да поврати своју женственост и прави дуже хаљине са уским струком, као и флашице за парфеме заобљеног облика. Његове прве хаљине су струкиране и шире се до пола листа као латице цвета, тридесет центиметара од тла. Рамена су мала и елегантна, а враћа се и корсет у коме се за учвршћивање ушивају китови зуби. Око утегнутог струка се дошива нека врста ревера који привлачи пажњу на кукове. Чак су и бочице парфема заобљене на веома женствен начин. Одушевљени критичари су то назвали “новим изгледом” (неw лоок). Једино је јавност шокирана траћењем материјала, јер је за једну Диорову хаљину било потребно око двадесет метара тканине. У то време, Салваторе Ферагамо је осмислио прве танке потпетице, а враћа се и Шанел после дуге паузе и креира своју чувену јакну која је и данас у моди.

Кристијан Диор је цео живот радио у породичној фабрици ђубрива која је била толико позната да су људи говорили да ваздух “смрди на Диора”. Креирао је хаљине током само једанаест година, након чега је умро и оставио Ив Сен Лорана да га замени на челу његове модне куће. После Диора долази до модернизма и носе се мини сукње, пластичне хаљине или чак метална одећа у футуристичком стилу Пако Рабана. То више није то, јер заиста све може да се носи и буде у моди. Данас, на пример, модни креатори праве веома разноврсне колекције јер се много мање продају него током осамдесетих година када се имало више новца, тако да треба одједном задовољити све укусе разних клијената. Диор је последњи класични модни креатор који је од женског тела направио скуплтуру женствености.

Ми обични смртници не можемо да себи приуштимо Диорову одећу коју данас дизајнира Џон Галијано, осим можда понеки глумци, певачи или саудијске принцезе. Зато за нас постоји и јефтинији луксуз, а то су парфеми, како бисмо могли да макар замислимо да живимо у бајци и доживимо мало те чаробне лепоте. Ја највише волим оријенталне парфеме који чине да се осећате као да сте у Хиљаду и једној ноћи и увек питам продавце да ми препоруче неки који није превише комерцијализован, који буди сва чула и који би одговарао, на пример, Моники Белучи када увече обуче ватрено црвену хаљину како би била најлепша жена на свету.

Продавачица у Диоровој радњи ми је препоручила да парфем увек чувам на тамном и хладном месту како би дуже трајао, те да га никада не прскам на одећу да не би оставио флеке. “Добро пазите, ако су вам то прави бисери, да не попрскате на њих парфем, јер ће променити боју”, додала је. “Само га треба нанети на стратешка места, она најтоплија где тече крв и загрева кожу, на пример на ручне зглобове, у шупљине иза колена и у пределу долине пољубаца...”

Шта ли јој је само долина пољубаца? Ах, да, деколте. У луксузним радњама, дакле, чак ни продавачице нису као остали смртници.

Који је парфем препоручила? Е, то је већ мала тајна...