Једанаестог марта се навршава годину дана од великог земљотреса који је захватио источни део јапанског острва Хоншу (ХИГАШИНИХОН ДАИШИНСАИ). Прође година много пре него што су прошле бриге, невоље и страхови становника угрожених подручја. Хиљаде погинулих и несталих и на стотине хиљада уздрманих живота, уништених кућа, срушених школа, фабрика, зграда, предузећа...

Цунами, који је разорио приобалне делове префектура Ивате, Мијаги, Фукушима и северног Ибаракија, је оставио за собом невиђено ђубре. Нуклеарна катастрофа у Фукушими јe присилно натерала неколико десетина хиљада становника да напусте своја огњишта, послове, оставе земљу и стоку.

Јапан пре и после: Снимак супермаркета у градићу Отсучи, 15.марта 2011. (фото Ројтерс)

Безброј тужних прича, несрећних исхода и непредвидљивих животних судбина се изродило из ове катастрофе која ће, свакако, остати забележена црним словима у историји.

Као сведок тог мегаземљотреса и једногодишњег опорављања, могу само да кажем да сам искрено задивљена јапанском смиреношћу, организацијом и изнад свега дисциплином.

Захваљујући добром плану, ревносним припремама и преданом раду свих Јапанаца и поготово добровољаца, много ђубрета је покупљено, доста зграда поправљено и појачано за нове ударе и велик број нових изграђен. Јапанци су у својој историји прошли кроз много земљотреса и то искуство им је помогло да хладне главе са вечним, благим осмехом прођу и кроз ову природну катастрофу.

Цукуба, град у коме живим је нов, модерно грађен и у центру није било великих оштећења. На периферији где су старије куће и зграде, многи нису били те среће.

Супермаркет у градићу Отсучи, снимак од 13.августа 2011. (фото Ројтерс)

Апсурдно је да су многе фискултурне сале у школама (које су увек зборни центри у случају непогода и несрећа) оштећене и ван сваке употребе. Мој син, Дејан, није у овој школској години могао да користи фискултурну салу у школи у коју иде. Такве нелагодности су ситнице у поређењу са онима које имају становници у префектурама Мијаги и Ивате. Иако угрожени не живе више у зборним центрима, већ у новоизграђеним, монтажним, привременим кућицама, хладна зима их живо подсећа да је све стечено отишло са огромним таласом. Уз велику финансијску и моралну подршку владе и уз одрицање и рад, у њима живи реална нада да ће се
надокнадити изгубљено.

Цукуба је сада привремени дом многим избеглицама из Фукушиме који су морали да напусте своје куће због нуклеарне хаварије. Њихова је судбина најнеизвеснија, јер нико не зна да ли ће се икада моћи вратити назад.Због скривања реалне ситуације у нуклеаркама, полуистинитим извештајима, закамуфлираним одговорима на директна питања и лоптања одговорностима, поверење у владу је веома пољуљано. Кад питам Јапанце да ли верују влади и њиховим извештајима по питању Фукушиме, сви одговори почињу са дугачким мммммммм и многи се само смеју, што је типична јапанска реакција на питање на које не желе директно да одговоре. Други, опет, одговарају сложно :''Шта ћемо, морамо им веровати''.

Велики број старијих становника из околине Фукушиме се вратио кућама. Њима је свеједно Математика је једноставна, а закони природе неумољиви.Неће дочекати да виде последице радијације на себи.

Они млади су напустили све, без намере да се икада више врате.Незадовољни су и пуни горчине. Сада се издржавају захваљујући надокнади коју добијају од компаније Тепко, власника нуклеарки. Иако се влада труди да им обезбеди послове, лоша економска ситуација у Јапану им не иде у корист.

Паркинг испред супермаркета у Отсучију, снимак од 22. децембра 2011. (фото Ројтерс)

Тло се овде и даље дрма, не толико јако као 11. марта прошле године, али довољно често и снажно да држи људима живце напете и страх жив.Пре неколико недеља је професор сеизмологије са најеминентнијег јапанског универзитета у Токију (ткзв. Тодаи) јавно изнео своју прогнозу да постоји 70% шансе да у наредне четири године мегаземљотрес удари Токио.

Пошто професори са Тодаи имају овде статус полубожанства и скоро им се слепо верује, таква је изјава изазвала пометњу међу становништвом. Људи су опет почели да се припремају за нови удар, а компаније које продају пакете за случај непогода само трљају руке. Чула сам само од неколицине њих питање:''Како то да исти професор није предвидео прошлогодишњи земљотрес''? На телевизији и у штампи се у последње време изразито говори о земљотресу, многи се догађаји препричавају, размењују искуства и дају практични савети шта би се требало урадити ако поново дође до тако великог удара. Посебно се инсистира на грешкама и указује се људима где се и како погрешило. Нажалост, оне највеће грешке направљене на највишим нивоима се увек пакују у шарене лаже, а кад и избију на површину стижу у пакету са причама о помоћи, донацијама и самоодрицању.

Земљотрес је јапанској економији донео још једну велику, дугогодишњу бригу, а нагли просперитет у комшијском дворишту буди становницама јапанских острва успавану љубомору која их тера да раде још више, још вредније и преданије.

Као странац који живи у Јапану, стално је присутно питање у мени како би се неки други народи понашали у сличној ситуацији. Тачан одговор на то немам. Једино ми је јасно да се од искаљених Јапанаца може научити важна животна лекција. Интереси земље су важнији него лични интереси. Тек кад целој земљи буде било боље, биће боље и појединцима. Борба за сваки педаљ земље, за свако село,за свако пиринчано поље, за сваку кућу, ... је начело, које је независно од врсте тешкоћа, увек присутно у сваком Јапанцу. Без обзира да ли је у питању природна непогода или непогода изазвана људима, исти се принцип примењује. Слога,рад, ред, план и дисциплина!