Мислили смо да ће петак, 11.март, бити као и сваки други дан у нашем у животу.  Заправо, сви смо били весели и опуштени јер смо претходног дана добили резултате пријемног испита нашег сина Дејана. После дуге и напорне припреме, Дејан је положио пријемни у доброј државној школи и свима нам је лакнуло.

Око 14 часова смо сви били у стану. Наш стан се налази на последњем, петом спрату зграде, а сам стан је дуплекс, на два спрата. Дејан је отишао да се нађе са другом, мој супруг Радоје је спремао папире за посао, а ја сам почела да се припремам за часове. У 15 сати су ми почињали послеподневни часови са ђацима. Отишла сам на спрат, у Дејанову собу да узмем књиге кад је почело да се дрма...

Већ двадесет година живимо у Јапану. Земљотреси су чести и сви смо се на све већ навикли. Само се укочимо кад земљотрес крене, и знамо да се обично после тридесетак секунди смири. Некад траје дуже, некад краће, али никад дуже од минут.

У 14:46 је почело да се мрда. У почетку је било врло слабо, није било потмулог звука који често претходи земљотресу па сам помислила да је земљотрес негде далеко. Наставила сам са послом, али дрмање није престајало, већ се захуктавало.

Тад сам схватила да је у питању нешто несвакидашње. Затворила сам довод гаса у купатилу, за сваки случај, мада је то овде у Јапану подешено тако да се аутоматски искључује чим почне дрмање.

Хтела сам да се вратим у Дејанову собу да придржим полице са књигама (срећом да нисам јер се како ће се испоставити све срушило и стакло разбило у парампарчад), али нисам могла. Толико се тресло да нисам могла да се покренем!

Да бих се смирила, почела сам да бројим у себи. Мислила сам сваки трен да ће успорити. Међутим, било је све јаче и јаче. Ствари по стану су почеле да падају, а ја сам бројала у себи. Избројала сам до 120 и одустала. Мислила сам да је то крај.

Била сам срећна да нам ћерке нису више у Јапану и молила сам се да је Дејан негде на улици. Док се још тресло покушла сам да га назовем, али линије нису радиле, све је било мртво. После четири-пет минута почело је да се смирује. Супруг и ја смо кренули да видимо какво је стање: Стан је био у хаосу.

Намештај срушен, ствари разбацане, стакло поразбијано, саксије са цвећем поразбијане и земља помешана са срчом која је била по целом стану. На сву срећу нисмо били повређени.

Нисмо знали одакле да кренемо, шта пре да радимо. Врата смо срећом могли да отворимо. Погледала сам преко терасе: Све је деловало мирно, никог није било на улици. Почели смо да купимо веће ствари и да склањамо стакло, кад се Дејан вратио са другом сав уплахирен, али неповређен. Све остало је било неважно.

Мој супруг Радоје је све време био хладан и радио је посао мирно и само се нервирао што је негде затурио наочаре. Ја сам почела да износим неке ствари напоље (документа, вреће за спавање, топлију одећу) и да их стављам то у кола.

Телефони нису радили, гас је стао, али смо имали струју. Јапанска телевизија није радила око сат. Могли смо да гледамо ВВС и СNN. Чули смо да је епицентар у мору близу префектуре Мијаги, најближе граду Сендаи. То није тако далеко од нас, на око 250 километара, мање у правој линији.

Врло брзо су почели нови удари. Најјачи је био у префектури Ибараки, где се налази град Цукуба где живимо. Почела су све учесталија дрмања. Дејан и ја смо одлучили да идемо напоље, Радоје није хтео. Остао је у стану да чисти стакло.

Испред зграде су нас дочекале комшије. Сви су деловали смирено, били су врло учтиви и сви су мирно чекали да стигне нова информација. Родитељи су ишли по децу у школу, људи су се враћали са посла. Дејан и ја смо се прошетали по граду.

Није било струје, семафори нису радили и по целом граду су формиране дугачке колоне аутомобила. Све радње су биле затворене, видели смо на неким местима срушене делове плафона. Цукуба је нов град и зграде у зидане по прописима, барем у центру где ми живимо. Све је деловало нормално, изузев што је било много људи по улицама. Није било никакве панике, гужве нити нереда.

Око пола шест сам се са сином вратила у стан. Радоје је спремао и још тражио наочаре. Наставили смо да сређујемо крш у стану, кад је у десет до шест неко почео да куца на врата.

Мислила сам да је неко од комшија, кад оно - испред мене стоји дотеран господин. У очи ми је запала његова металик кравата на тачке и фарбана коса. Док сам ја тако полусвесно буљила у његову кравату, он се поклонио и извинио што касни двадесет минута.

Тек тада сам се сетила да смо имали заказано са штимером за клавир! Отварила сам широм врата да му покажем да није баш најбоље време за штимовање клавира, а он је поскочио кад је видео да је клавир био померан око пола метра од зида, и одмах је кренуо да га врати на место.

Објаснила сам му да изузетно ценим његов професионализам и пожртвованост раду, али да ћемо оставити штимовање за мирнији дан.

Ова нас је епизода веома орасположила.

Ми смо били међу десет посто срећника који су имали струју, воду и гас, па чак и интернет. Чули смо се са најближима и мало их смирили. Вечерали смо у стану. Окренули смо све на шалу и покушали да симулирамо обичан дан.

Наше комшије су отишле да спавају у школску фискултурну салу , а неки су спавали и у колима. Дејан и ја смо отишли да проведемо ноћ у ауту, а Радоје није хтео.

Од 14:46 у петак, 11. марта, до данас, суботе, 12. марта у 11:20 по јапанском времену кад завршавам овај текст тло се уздрмало на стотине пута. Неки удари су били око 6 степени по Рихтеру. Док сам писла овај текст тресло се дестак пута јаче, а оне мање ни не бројим.

Најгора је неизвесност. Кад ће и да ли ће и где ће ударити нови земљотрес. Надамо се да ће ускоро све да се врати у нормалу, и да ће штимер моћи да среди клавир за Дејана...