Ovo je jedan od mojih lenjih i bezvoljnih dana ispunjenih kišom i sivilom koji se uvlaci u svaku moju misao.  Jedan od onih kada kroz svaku kap kiše mogu da vidim prošlost i budućnost. Kada mi se dragi likovi i stihovi prošlosti provlače kroz prste, kosu, i ispune svaki kutak mog sećanja i moje duše.

I svaki lik, i svaki stih, tu na mojim dlanovima vaja i priču i pesmu... peva i priča...

I sećanja mi promiču ispred očiju, tako jasna, tako čista i čini mi se toliko stvarna i toliko bliska da ih rukom mogu dotaći....i ponovo ih osecam, smejem se, plačem i kajem se ...sve iznova i iz početka... i nikada kraja, kao na čarobnom ćilimu putujem tamo daleko u moj svet i moj narod. U neko doba nevinosti, sjajnih prolećnih ulica, dodira toplih očiju koje me takoše u prolazu....doba moje dečje radoznalosti, smeha, ljubavi i prve spoznaje jutra...

Putujem i to mi niko ne može oduzeti. Putujem stalno u moju Srbiju, u onu divnu i čestitu, okupanu prolećnim suncem i prekrivenu zelenilom, i smeh u mojim srpskim sećanjima zvoni ne sve strane...i likovi koji ne postoje više promiču topli, nasmejani....Tu divnu Srbiju mi niko ne može oduzeti....čak i kad umrem ostaće ispunjeni ramovi njenih slika kao zamrznuti trenuci u večnosti vremena....ne, moja divna Srbija neće umreti samnom....i onda, kad umrem verujem da ću je videti kako kao dragulj svetli u moru tame.

Ne želim da se sećam devedesetih...ne želim da prizivam tu tamu i greh...kažem sebi, ne otvaraj tu Pandorinu kutiju! Nek ostanu tamo zatvorene zauvek!!

Ne želim ...ali...oštre kandže mi zarežu sećanja do bola.... toliko puta rođena nada i isto toliko puta ubijena.

Besmisao i izgubljenost u prostoru i vremenu... zbunjenost i pitanje gde nestadoše svi ti divni ljudi?!

Kada će prestati sva ta tuga koja se uvlačila svake noći i nije nestajala s jutrom, nego je i svetlost sunca ubijala?!

Setih se i dana kada sam diplomirala i bez puno razmišljanja spakovala kofere i otvorila vrata nekog novog sveta, sveta na nekoj drugoj planeti...

I ostadoh na ovoj planeti, na ovoj drugoj strani sveta...I neka sam....nađoh sve izgubljeno....ne kajem se, ponovo se radovah jutru i svakom novom danu...ponovo sam mogla da volim i da se radujem životu!

Ponovo....i isto tako shvatih da njegove tople plave oči i predivna duša nikada neće shvatiti zašto mi duša zatreperi i srce zaigra svaki put kad čujem neku našu srpsku notu, zašto mi se pogled često zamagli kada se zagledam u pučinu...i nikada neće saznati kako bez suza mogu plakati ovih lenjih i bezvoljnih dana!