Ово је један од мојих лењих и безвољних дана испуњених кишом и сивилом који се увлаци у сваку моју мисао.  Један од оних када кроз сваку кап кише могу да видим прошлост и будућност. Када ми се драги ликови и стихови прошлости провлаче кроз прсте, косу, и испуне сваки кутак мог сећања и моје душе.

И сваки лик, и сваки стих, ту на мојим длановима ваја и причу и песму... пева и прича...

И сећања ми промичу испред очију, тако јасна, тако чиста и чини ми се толико стварна и толико блиска да их руком могу дотаћи....и поново их осецам, смејем се, плачем и кајем се ...све изнова и из почетка... и никада краја, као на чаробном ћилиму путујем тамо далеко у мој свет и мој народ. У неко доба невиности, сјајних пролећних улица, додира топлих очију које ме такоше у пролазу....доба моје дечје радозналости, смеха, љубави и прве спознаје јутра...

Путујем и то ми нико не може одузети. Путујем стално у моју Србију, у ону дивну и честиту, окупану пролећним сунцем и прекривену зеленилом, и смех у мојим српским сећањима звони не све стране...и ликови који не постоје више промичу топли, насмејани....Ту дивну Србију ми нико не може одузети....чак и кад умрем остаће испуњени рамови њених слика као замрзнути тренуци у вечности времена....не, моја дивна Србија неће умрети самном....и онда, кад умрем верујем да ћу је видети како као драгуљ светли у мору таме.

Не желим да се сећам деведесетих...не желим да призивам ту таму и грех...кажем себи, не отварај ту Пандорину кутију! Нек остану тамо затворене заувек!!

Не желим ...али...оштре канџе ми зарежу сећања до бола.... толико пута рођена нада и исто толико пута убијена.

Бесмисао и изгубљеност у простору и времену... збуњеност и питање где нестадоше сви ти дивни људи?!

Када ће престати сва та туга која се увлачила сваке ноћи и није нестајала с јутром, него је и светлост сунца убијала?!

Сетих се и дана када сам дипломирала и без пуно размишљања спаковала кофере и отворила врата неког новог света, света на некој другој планети...

И остадох на овој планети, на овој другој страни света...И нека сам....нађох све изгубљено....не кајем се, поново се радовах јутру и сваком новом дану...поново сам могла да волим и да се радујем животу!

Поново....и исто тако схватих да његове топле плаве очи и предивна душа никада неће схватити зашто ми душа затрепери и срце заигра сваки пут кад чујем неку нашу српску ноту, зашто ми се поглед често замагли када се загледам у пучину...и никада неће сазнати како без суза могу плакати ових лењих и безвољних дана!