Носталгија је чудна ствар! Ухвати те када се најмање надаш, таман мислиш прошло је оно најтеже, а оно те опет ухвати. Хронична болест! Пробудим се свако јутро у три и петнаест. После сваког новог буђења, нове море, или нови снови. Што је још интересантије, не могу се сјетити, шта сам сањао, а шта сам размишљао. У свом том кошмару, на јави се привиђења, понекад прикажу! Сањам познате ликове, непознате, па и оне које постоји могућност да ћу срести.

Да бих побјегао од свакодневице, сваки долазећи петак, покушавам побјећи сам од себе! Mission Impossible гунђам себи у браду. У комшилуку грчки ресторан у који свраћам често, контам да дођем себи. С вјековним пријатељима никад није досадно, а богами и што се темперамента тиче! Нисмо се ни загријали, а неко ми спусти руку на раме.

Окренем се и имам што видјети, Јеремија, мој друг из дјетињства! Свијет је мали, констатовали смо у исти глас! Јеремија, кршни крајишник, рођен испод Динаре, у последњем рату изгубио је скоро све.

Доласком у Америку, са женом и двоје дјеце каже кренуо је из почетка! Запослио сам се као возач камиона, truck driver, на дуге линије. Размишљао сам само како да прехраним породицу и да се не понови голгота мени и мојима, као и свим позитивним људима на овој планети? Радећи од јутра до мрака, а са надом у боље сутра: помислио сам, уштедећу нешто па назад Крајина!

После треће метаксе поглед му се укочи, лице поприми неку чудну гримасу….тајац. Па шта бјеше даље - покушах да га одобровољим. Хајде Јеремија, настави? Нисам ти ја Јеремија, ја сам по рођењу ЈЕРЕМИА! Па шта је разлика? Е видиш, разлика је у „Ј“ када ме отац уписивао код матичара, тај исти попио превише и заборавио „Ј“. Знаш рођо, па и није неко слово! Е, није и теби су украли не једну већ двије квачице!

Моја је ситуација гора, настави Јеремиа, шта је сад, крви моја? Сада ме у Америци зову Џеремаја. Јесте да је лакше и на послу и код доктора када ме прозивају, али не уживам! Па добро, грешка је направљена у прошлом систему, али се понавља ето и у овом уређењу а за утјеху ови ти нису додали на крају имена „Х“. Ријешили смо језичку заврзламу, е сад Јеремиаа, да попијемо још коју?

Тако је, Земо, али ја још нисам завршио.

Настави, Јеремија, још нисам пијан, а и драго ми је што смо се срели.

Видиш, радећи по дванаест сати дневно, дође свака мисао. Размишљам о родном крају, о ливадама непокошеним, о неоствареним љубавима, једном ријечју о свему! На следећем стопу, први сам промашио стао сам да купим доручак! И угледао сам њу. Појавила се ниоткуда, нисам се надао, атомски слијева....

Приђе ли јој?

Не, она приђе мени, и она мене упита Да ли се знамо, или смо се већ срели!? Заборавих име својих укућана. Када хода, као да бура са Динаре дува, али, најбитније, хоћу рећи најупечатљивије њене очи. Очи јој су као Шаторско језеро!

Па какве везе има језеро, и још Шаторско, једно од ледничких језера, а нема их пуно у Европи!

Има, таква се боја не заборавља!

Па шта рече Тања, твоја законита жена?

Тања је већ имала неког Амера, тако да ме разумела!

Да се ми не би пуно трудили да разумемо један другог: Колико ти остаде са њом?

Пет година брате остадох са њом, али што остаде и моје срце са њом!

У том тренутку дође и група Крајишника, очито у припитом стању. Након срдачних поздрава, Милутин поче бесједити: Да ли Ви знате моји Срби, да нас диљем свијета има преко четири милиона! Има, има - узвикнуше у глас! Једино Јеремија шути.

Да ли нас има толико, Јеремија, мало гласније приупитах? Не… нисам сигуран, али то је приближно!

Него, шта ти рече Mary Jane, на растанку!?

You Are So Good to me, I Cannot Stay With You Anymore, Beacuse You Are So So Good!

Ех...Твоја Тања би ти то рекла много љепше и сочније на нашем српском!