Једног сунчаног недељног јутра у једном јапанском сеоцету на острву Кјушу, спремајући се на партију голфа, зачуо сам звоно на вратима стана. Отворио сам врата и угледао две Јапанке које су покушавале да ми нешто саопште држећи у руци некакву похабану књижицу.

Искористио сам драгоцено знање Јапанског са мог тромесечног курса и рекао: 'Nihon go vakarimasen. Serbia kara kimashita' („Не разумем јапански, долазим из Србије“).

Девојке ми на то дадоше књижицу и убрзо схватих да је свака страна написана на другом језику. Прелиставајући је, нађох страницу на енглеском и схватих да су из цркве и да позивају на учлањење у неку црквену заједницу. Нисам могао да одолим а да не наставим прелиставање књижице, иако је деловала сулудо помисао да ће у њој бити и страна на српском.

Међутим, на моје огромно изненађење, нађох и страницу на савршеном српском језику написану ћирилицом на којој је био идентичан текст. Захвалио сам се и рекао да немам времена и да нисам заинтересован.

Дуго након тога покушавао сам да разумем смисао те странице на на нашем језику. Процењујем да сам тог дана био можда једини Србин на целом острву Кјушу а скоро сигурно једини Србин који је икада крочио у то село 'in the middle of nowhere' и сасвим сигурно једини Србин који је у тој стамбеној згради икада живео или ће живети. А ипак је страница на српском стрпљиво чекала на тог Србина који ће по закону вероватноће једном у 1000 година да се затекне баш у том селу у удаљеној јапанској префектури и који ће се можда због те странице придружити тој црвеној заједници.

Зашто сам се данас, после толико година, једног исто тако сунчаног недељног јутра, сетио овог догађаја? Јутрос се на вратима моје куће у једној енглеској варошици зачуло звоно. Један енглески џентлмен у оделу и једна фино обучена жена стајали су на вратима и позивали ме да се придружим некој цркви. Данас је недеља а сутра је празник и не ради се, идеалан тајминг за посете овакве врсте јер људи имају више времена него иначе и спремнији су да саслушају незнанце.

„Немам времена, а осим тога, ја сам припадник Српске Православне цркве и не желим да се придружујем никаквим другим црквеним заједницама. Интересантно, исту посету сам имао и пре много година док сам живео у Јапану и замислите да су ми дали књижицу у којој је свака страна била на другом језику као и страница на савршеном српском“.

'Let me see!' - рече човек и извади исту ону књижицу која ми је показана у Јапану. И требало му је свега неколико секунди да приносећи ми књигу, спретно нађе потребну страницу.