Ljudi su svuda isti, samo su ponegde malo "istiji" ...

Ulazim juče u kuhinju na poslu, pred sam kraj radnog vremena. Tamo stoje Ulrik, sekretar, Kadija, hauzmajstor, Stig, Kadijin pomoćnik i Pele, kolega iz susednog odelenja, stojećki piju kafu, nešto pričaju i izgledaju mnogo srećnije nego što je uobičajeno za mesto i vreme u kojima se nalaze.

Ulrik, sa ozarenim izrazom na licu, pogleda u mene, pa kaže: „Da vidimo kako će ona da reaguje!“

Ma, šta ima da reagujem, mislim se ja, došla sam samo da popijem poslednju kafu pred odlazak s posla, nije to nikakav razlog za trošenje emocija. Prilazim mašini za kafu koja stoji u ćošku kuhinje tako da se ne vidi dok joj se sasvim ne priđe, i sledeće sekunde čujem sebe kako vičem:

„Toooo, majstori!“ (ili kako se to već kaže na „denglišu“ koji koristim u svakodnevnoj komunikaciji – mešavini danskog i engleskog, koji su tako visokostručno pobrkani u mojoj glavi, da često usred rečenice potpuno nesvesno prelazim sa jednog na drugi – a u rečnik dragih mi prijatelja ušlo je nekoliko mojih originalnih denglišovskih kovanica, koje koriste kada me treba zavitlavati – prečesto, iz mog ćoška gledano).

Umesto naše stare mašine za kafu, koja je od sadržaja kutija izvađenih iz zamrzivača pravila nešto čemu je jedini ispravan naziv bio „u braon ofarbana vodica neodređenog ukusa“ stoji glanc-nova mašina koja koristi prava, pravcata zrna kafe – i na pritisak dugmeta ih melje i pravi neku od dvadesetak kombinacija sa mlekom, kakaom i šećerom. Može čak i „jača-gorča“, što je moja omiljena varijanta iz svih onovremenskih beogradskih kafana. Jedino što „jača-gorča“ u interpretaciji naše nove mašine ne znači tursku kafu, nego espreso od više kafe, a bez šećera i mleka.

Divim se mašini i zbunjeno stojim pred svim tim dugmetancima i kombinacijama istih, dok kolege predlažu da probam ovo ili ono, i raspituju se da li znam šta je „Bečki melanž“.

Ne znam, priznajem, ali ću da saznam, pa odlučno pritiskam odgovarajuće dugme, ostavljajući jačinu kafe i količine šećera i mleka na standardnim vrednostima. Čuje se zvuk mlina za kafu, pa šištanje pare, i ubrzo šolja toga što mašina zove „Bečki melanž“ miriše pred nama. „Nije loše, nije loše“, blaženo komentarišem, dok me kolege isto tako gledaju, pijuckajući svoje napitke.

Ulazi Krista, mlada i hiperaktivna pripravnica, gleda nas tako zadovoljne, pa pita: „Koji vam je vrag, šta se dešava?“ – da bi odmah potom vrisnula: „Vau, vau, jes, jes, jes!“ i počela da skače po sobi kao malo dete koje je upravo dobilo davno željenu igračku.

Kako je malo potrebno da bi se ljudi usrećili – i to čak i siti i zadovoljni ljudi u bogatoj i sređenoj zemlji!

I tu mi, ne znam zašto, krenuše sećanja na dobra, stara vremena...

Ima li među vama, dragi čitaoci, neko ko zna šta je „jotovača“?

Vrsta kafe, verovali ili ne, ali da bi se razumelo značenje tog maštovitog naziva, koji zapravo sasvim precizno opisuje dotičnu kaficu, potrebno je izvesno znanje i matematike i elektrotehnike. A gde da bolje izučite obe te korisne nauke, nego u čuvenom podrumu Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, u kome se nalazi još čuveniji KST, iliti Klub studenata tehnike? E, u KST-u se u svoje doba kuvala najbolja jotovača na svetu!

Kompleksna analiza je vrlo ozbiljna grana matematike, koja ima mnogobrojne primene u elektrotehnici. Polazi od toga da svaka veličina ima dva dela – jedan stvaran, realan, i drugi zamišljen, imaginaran, koji se kombinuju po određenim pravilima. Šankeri KST-a, budući elektroinženjeri, primorani da se u slabo postojećem slobodnom vremenu znoje proučavajući kompleksne funkcije, prebacili su čak i kuvanje kafe u kompleksan domen, pri čemu je u njihovoj interpretaciji voda predstavljala realan, a kafa imaginaran deo.

Imaginarnu jedinicu matematičari najčešće označavaju sa „¡“, ali pošto u elektrotehnici „¡“ već predstavlja struju, neko se dosetio da se imaginarna jedinica za električarske potrebe označi sa „j“. I, eto, od tog zamišljenog dela KST-kafe, označenog slovom „j“, nastade naziv „jotovača“. U svoje doba, šankeri KST-a su se hvalili da od 100 grama kafe mogu da skuvaju 100 kafa, jotovača, naravno... Beše nekad, sad se pripoveda...

Eto, što se kuvanja kafe tiče, i KST-šankere, i kasnije teta-Mice, Rajke, i kako su se već sve zvale kafe-kuvarice na raznim mestima na kojima sam u međuvremenu radila, može da zameni običan aparat – koji kuva uvek standardno iste kafe, i to baš dobre kafe od sasvim sveže samlevenog zrna. Još će da izmisle i aparat koji tu pred vama, dok čekate, peče zrna kafe, ako se samo potrude! Neka su pokoj duši i laka zemlja nekad čuvenoj jotovači! Ali iskonsku ljudsku potrebu za pijuckanjem kafice i pričanjem svih mogućih priča uz kaficu (da ne upotrebim kraći i precizniji izraz - ogovaranje) ništa ne može da zameni. Pa makar razgovor bio i na „denglišu“, ili bilo kojoj desetoj mešavini jezika koja je iole razumljiva na geografskoj širini i dužini na kojoj su se sastali dotična kafica i dotični ljudi.

Naravoučenije: Ljudi su svuda isti, a nostalgiju i „žal za mlados“ nije pametno brkati.