Ову причу (и једног дана вероватно књигу) пише научник. То није неко ко је преко трња или у гепеку или због рата и са посебном муком пролазио границе да би стигао до Уједињеног Краљевства. Ја многе границе и данас прелазим. Те границе су другачије, оне су невидљиве, често бодљикаве, то су границе којима многи непрекидно теже, јер се до њих тешко стиже из разлога што су то остварења о којима смо сањали као мали. Тај пут није нимало лак или једноставан, већ је пун препрека, и захтева оштар ум и храброст да се неки кораци заиста направе и да се заплива у огромном океану пуном “ајкула”.

Срећом или глупошћу, наивношћу или храброшћу, понекад се преплива добар део те воде, без много уједа и повреда.

Па онда, Каква смо ми дијаспора? Питање настаје из осећања која су резултат посматрања ствари. Ово никако није прича са тужним или срећним крајем, ово је процес који траје. Многи се са мојим ставовима неће у потпуности сложити.

Једно је сигурно, бити део дијаспоре има огромно значење јер се и сам термин интерпретира свакако, али све оне који су њен део веже радозналост, дво/тро-језичност, отвореност за друге културе и пре свега жеља да у Србији буде боље, или можда да Србија буде што сличнија том другом свету.

Ја саму реч „дијаспора“ не волим. Просто ме асоцира на нешто чему не припадам, или да то више нисам ја. Поврх свега, подсећа ме на нешто што никад неће бити моја родна земља. Такве мисли се свакодневно врзмају по глави нас који живимо ван земље из које смо дошли (из Србије у овом слуцају), и о којој често размисљамо, коментарисемо дневне вести, ишчитавамо коментаре овдашњих странаца на BBC Serbian и поредимо ствари са оним што нам је овде доступно.

Међутим, када ствари престану да се пореде, и када се науче укуси хране која се овде припрема: fish’n’chips, на пример; када се навикнете на чињеницу да постоји deep fried Mars bar и baked beans за доручак а троугласти сендвичи за ручак, онда се постане свестан чињенице да је ово земља где се живи, и у којој се навикло на живот. Више се не мрштимо на „чедар“ и убеђујемо друге да је наш бели сир много укуснији. Више се не прижељкује да је сунчаније, да имамо свог механичара и електричара, да рецимо ствари могу да се за мање новца поправе, а не да се купују нове кад се на пример поквари машина за веш, и тако редом.

Има једноставно ствари које су овакве овде, а онакве тамо. То је предност и мана и једне и друге стране, али то што смо свесни разлика управо значи да смо се навикли.

Питање је времена, или воље, и наравно новца када се изнова купи карта до Београда да се све оно што нам недостаје опет окуси. Када је храна у питању, нема пуно ствари које се овде не могу наћи и скувати. Треба истражити. Готово све је доступно! А онда, потребно је и знати припремити да замирише “као код куће”. За све је такође потребно и времена, да ствари одлеже и да се прихвати иностранство.

Многи људи све доводе у питање и само се друже са припадницима своје нације, и ништа их код других странаца или домаћих не занима. Други се опет друже са свима, рдознало упознају свет и свесни су да смо сви у суштини једнаки.

Тако нас све то једном речју сврста у оно што се данас зове глобализација. Због околности, сви смо скоро исти ишли у куповину у „Темпо“ у Паризу или у Београду, проводили време на Фејсбуку у Београду или у Сао Паолу.

Миграције које су неке од нас довеле овамо се много разликују од оних послератних средином прошлог века. Миграције су неминовне за економски и културни развој друштва. Моја миграција је академска! Да се нисам одселила на Британско острво, можда се никад не бих толико везала за науку и можда бих била мање амбициозна. Како су се ствари одвијале у Србији '90-тих, чинило се да ће једини резултат бити лакше разочарење у бављење науком. Међутим, овде је научни посао само мало више плаћен, мало више поштован и више подржан од стране Владе, младих људи, и целокупног друштва, а то је оно што научнике чини срећнијим.

А да ли је то довољно? Научницима треба само да буду прихваћени. Због опседнутости и пожртвованости чак и не траже да буду плаћени. Док неки то називају ‘будале’ или тумаче са ‘не умеш да искористиш знање’ научници то виде као страст, начин реализације сопствених инстиката, потребе за проналажењем научне истине, једноставно, задовољавање истраживачке жеђи. Овдашње институције ретко консултују стране научнике. За финансирање од стране Владе, потребно је само имати радикалне нове идеје и бити у предности са истраживачким радовима. Финасирање се обавља углавном кроз истраживачке пројекте на пар година или пак у трајању од више од пола деценије.

У тренуцима, када морал поклекне, или кад воља затаји, они који припадају дијаспори склони су да истовремено куде иностранство и да мрзе српство, и да кажу да је живот крив што су се ствари десила на овај или онај начин, и да је новац важнији него икад. Све стане у један тренутак незадовољства у којем се летом до Београда поправи расположење. По повратку се често роде и нове идеје.

Некада се чини да су се ствари окренуле против нас “одбеглих”, и да нам се у Србију није ни враћало! Тада је најбољи лек био затворити очи и препустити се осећају да је то зацртано или да напросто није вредно не искористити плаћену карту. И вода опет понесе. Можда вода још више уђе у уши, па се не чују ствари које тек долазе. Унапред је готово немогуће предвидети да ли ће новонастале ситуације бити добре или лоше, и у таквим тренуцима осећај доброг у стомаку постаје битан, јер одлуке се ипак доносе интуитивно и инстинктивно. Инстинкте не можемо игнорисати нити победити. Да није тако, не би било лако носити се са сопственим мислима и донетим одлукама.

После свега остану само дела, оно о чему се прича и оно што се препричава, а понекад и пренесе даље. А понеко, некад, понешто и запише. Тиме мисли добију временску безграничност, али што је много важније, остану на препознавање ономе ко чита. Треба са радошћу и поносом неговати успомену на оно кроз шта смо прошли, јер смо - опстали.