Долазак у Катар

Долетели смо преко Истанбула Туркиш Ервејзом, јула 2010.-те. Ја сам имао стандардни проблем када летим с Турцима јер стално мисле да сам њихов и обраћају ми се на турском. Овог пута је био неки стјуарт у авиону који као да ми није веровао и тек из трећег пута је схватиа да треба да ми се браћа на енглеском као и осталима. Елем, слетели смо коначно. 3500км од Србије ваздушном линијом и један сат испред временски.

(фото mapping specialists)

У Дохи је у сред ноћи било 38 степени. Први утисак? Иако је аеродром веома модеран, процедуре слична као и другде, ипак сам мислио да смо слетели на другу планету, на пример на Марс у наставку „Тоталног опозива“ где се атмосфера тек формира или нешто слично.

Сачекао нас је возач компаније, Башир, Индијац. На паркингу аеродрома сам приметио паркирана само "добра" возила, по нашим мерилима - Тојоте, Нисани... И наш је био неки "бесни" џип, висок и огроман, у који је могло да се смести цела црногорска емиграција и то без да се гурају. Смештени смо у компанијским кућама или вилама. Свако има своју собу са купатилом, у приземљу је огроман дневни боравак са трпезаријом и кухињом и кожним гарнитурама, ТВ-ом. Прво што сам приметио је да ништа није било закључано. Сместио сам се и преспавао до сутра.

Компанија

Одспавали смо мало дуже и онда је возац дошао по нас и одвезао нас до компаније. Ту сам се упознао са свима, прошао целу компанију и нисам упамтио ничије име, како то иначе бива. Посао са струче стране није ништа посебно, али је завучен и упетљан у папире и силне процедуре. Требаће пар недеља да то провалим. На посао се иде и враћа се назад компанијским аутомобилима. Требало би да добијем свој ауто ускоро. Ради се 6 дана у недељи, осим петка.

Живот у Дохи

Овде је живот без климе незамислив, страшне су врућине, тако да свуда, у свакој просторији, у свакој згради, у колима, стално раде огромне климе. Овде је клетва "дабогда ти цркла клима" јер нема веће несреће од те. Шетње нису могуће никада, а камо ли џогинг. У соби где спавам, као и другде, стално ради клима, 24 сата дневно. Преко дана је напољу око 50 степени, па су чак и радње, неколико сати око поднева затворене, а обустављају се и радови на градилиштима. Ноћу температура пада на око 35 степени.

На славинама постоје врућа и врела вода. Хладне нема. И том врућом водом је немогуће туширати се. Ово је последица тога што сваки објекат има танк са водом који је директно изложен сунцу и вода се делимично охлади тек пред јутро. Данас сам сазнао да ко плати да се изолује танк, нема тих проблема, а таквих је врло мало. Имам ту срећу да сам смештен поред „компаунда“, спортског комплекса који је власништво компаније, па је самим тим коришћење истог бесплатно за запослене. У преводу, џаба тенис и базен од 8-22. На базену сам сваки дан после посла, а у петак сам провео пола дана тамо.

Имам само два минута пешице до базена, прилика каква се не пропушта. Иначе, како је све овде наопако, тако се вода у базену ХЛАДИ да би људи могли да се купају. Цео комплекс је широм и стално отворен, а унутра је и климатизован простор са плазма телевизором и кожним фотељама на расклапање, фрижидерима, све по повољној цени – односно „за џ“. И даље сам под утиском чињенице да су све куће, виле, дворишта, стално откључани. Ништа се не закључава и ништа се не краде, а аутомобили немају аларме. Чак и компанија са свом имовином стално стоји откључана и тамо може да се оде и у сред ноћи.

Нема криминала али има саобраћајки

У мору је купање у ово доба године немогуће јер је море плитко и вода је врела и пуна медуза. Доха је велики град, са новим путевима, инфраструктуром, зградама. Грађена је у облику полупрстенова са попречним улицама, дакле плански. Улице су фантастично широке, доста их је и са по три траке у једном смеру. Саобраћај није оптерећен као у Београду, али се вози лудачки. И овде се вози катастрофално. Ретко ко даје жмигавац, стално се сударају, а трке улицама су уобичајене кад су домаћи Катарци у питању. Доха је с разлогом град са огромним бројем саобраћајних несрећа. С тога није ни чудо што сам за ових недељу дана већ видео две саобраћајке.

Домаћи Катарци чине мањину становништва, али спадају у најбогатије и по закону једино они могу да поседују земљу. Уочљиви су јер носе једино традиционална дуга, бела одела са "смотуљком" на глави. Жене носе црне одоре и углавном су прекривеног лица. Овде има пуно странаца, што је одмах и уочљиво. Највише има Индијаца, Филипинаца и Пакистанаца. Стога је и храна јако разноврсна, мада ја избегавам да експериментишем.

Унутрашњост једног од највећих шопинг-центара у Дохи (фото travel.webshots.com)

На послу се углавном клопа на паузи у неком ресторанчићу. Наши највише једе код неког Индијца, ту у близини, који је добио прослављени надимак Миле Тровач, или у турском ресторану који је мало даље и где је клопа боља, али скупља. Турска храна је слична нашој (добије се чак и нека врста туршије), иако ја и даље тврдим да је српска храна уз кинеску најбоља. Мада, мени ништа није сметало, и неће ми сметати, да уживам у разним врстама хране.

У Дохи постоји неколико великих тржних центара који у многоме личе на наш „Делта сити“ или „Ушће“. Цене у маркетима су знатно више, једино је јефтинија вода (!) и бензин. Вода је јефтинија два пута, а бензин 5-7 пута. Избор у маркетима је као и у нашим. Испрва се, као и свуда у иностранству, учини да је већи, међутим, временом постане јасно да је само другачији. Техника је скупља и није препоручљиво куповати било шта осим телевизора.

Гужве у тржним центрима су стандардна ствар и ту уствари постаје јасно колико се овај део света разликује од остатка. Јуче ме, на пример, на паркингу испред маркета, сачекао паркиран џип са леопардом на сувозачевом месту. Интересантне су биле реакције људи када су схватили да је ту, иза стакла, прави, живи леопард.

Добродошли у арапску земљу песка, природног гаса и нафте...