Život je hteo da se u poslednjih nekoliko meseci pored rodnog Beograda nađem u Makedoniji, Hrvatskoj i Sloveniji. Da li na odmoru ili na putu ka zapadu Evrope gde živim, bila su to neka nova iskustva na prostorima na kojima sam već i ranije boravio, ali u vremenima kada su ti prostori bili "naši".

Devedesete su me zatekle na prelazu iz osnovne u srednju školu, kada klinci sa Novog Beograda koji su se do tada igrali ispred zgrade i na savskom keju, počnu da prelaze reku svakog dana da bi u gimnaziji u centru učili o kupama upisanim u piramidu, hramu boginje Hatšepsute u Egiptu, kako se pleše valcer i kako kuca srce prestonice. Pritom, leškareći nemarno u bašti, nemoguće je bilo ostati gluv na razgovore odraslih o buri koja se sprema, o problemima u zemlji koji prete da eskaliraju.

Sa 13 godina to deluje samo zastrašujuće, nepoznato, pa se beg brzo traži u najnovijem muzičkom hitu ili nekoj dobroj knjizi o kojoj se u detalje diskutuje sa društvom kasnije. Informativne emisije na televiziji postaju sve duže, u školi se pojavljuju ljudi sa jakim akcentom za koje nismo zapravo svesni kako su se tu zadesili. Zemlja se raspada, a mi idemo u školu i tražimo sitne pfeninge da društvu platimo kafu u "Bus"-u kada ujutru pobegnemo sa časa, radujući se pronalasku svakog novog. Već je teško i pratiti promene i cepkanje zemlje u kojoj živimo.

Sećam se...svog prvog odmora u inostranstvu sa društvom u Grčkoj, sada već daleke '95. Uživajući u moru i slobodi, samo neko prođe sa vešću: "pala je Krajina"…nije nam svejedno, a opet, stasali smo naviknuti na loše vesti. Pričamo o tome, a onda nas veče i miris mora ponovo ponesu...

I mi smo se rodili u toj velikoj, nekada poštovanoj Jugoslaviji. Danas, imam pet pasoša, u njima je preko 30 viza, što turističkih, što boravišnih, kao i stotine pečata koji već zacrneše njihove strane. Svaka ta viza je rezultat čekanja, prikupljanja papira, neizvesnosti, nerazumevanja čemu sve to u početku...da bi se kasnije po principu "živ se čovek na sve navikne", oguglalo na te stvari. A možda baš, dok se za tim papirma jurilo, i dok se čekalo u dugim redovima, u nekom kafiću na Taš-u je sedela prva ljubav, ili druga…možda su prolazili neki najlepši trenuci života koje je vreme neminovno progutalo i više se neće ponoviti.

Na naplatnoj rampi hrvatske "autoceste" nudi mi se kusur u kunama uz rečenicu "doćićete Vi nama ponovo - što pre to bolje". Ljubazna devojka na pumpi u Sloveniji mi pravi topli sendvič, smeškajući se i nespretno koristeći reči srpskog/hrvatskog da mi ponudi kafu i sok. A opet, posle svih ovih godina, osećam se tu lagodnije nego u Cirihu, Londonu, Edinburgu ili Parizu.

U ovoj rubrici su priče različite a onda u komentarima uvek sukob onih, koji se raduju begu iz Srbije i onih koji se na inostranstvu nikad navikli nisu. Različiti su konteksti, ali je suština uvek negde ista. Ja se pitam da li čovek, odlazeći iz domovine, okrećući leđa detinjstvu i mladosti, može ikada potpuno biti srećan. Blizu je, kažu, na sat i kusur avionom Beograd. Jeste, razmišljam ja, ali šta je sa svakim danom, sa propuštenim rođendanima, slavljima, pa i nedaćama svojih najbližnjih?

Nostalgičan si, kažu mi, patiš za nekim vremenom koje je prošlo i patiš za mladošću. Priznajem, ali ajdemo malo dublje: Šta je nostalgija, nego prirodna želja da se ta energija koju su uložili u mene istima i vrati. Izmislili smo automobile, vozove i avione, otišli smo i u svemir. Da li smo izmislili način da uđemo u avion, sletimo u novi grad i krenemo život iz početka, sa sredine nekog tuđeg filma? Moguće je prilagoditi se, to je uostalom deo ljudske prirode. Istinski se ispuniti i voditi život koji se može porediti sa uspehom i zadovoljstvom u sopstvenoj sredini, po mome mišljenju, nikako nije.

Neka svako bira svoj put, ali neka ga ne obmanu svetla i udobnost stranog, neka odluka bude lična, ali uz svest o svemu što se ostavlja i o svim trenucima koji se neće ponoviti posle 65. godine, kada se penzionišu u lepim kućama sa velikim kapijama u svojoj nekadašnjoj domovini, kojom se već uveliko šetaju neki novi klinci.