Нова чланица ЕУ и НАТО пакта, Литванија, географски центар Европе (потврђено од стране Француског географског друштва), лоцирана историјски на раскрсници европских цивилизација Запада и Истока, у културолошком смислу је најчешће идентификована од стране иностраних зналаца европске цивилизације као земља најисточнијег дела Централне Европе или пак ређе као најзападнијег дела Источне Европе. Мало слабији познаваоци историје светске и нарочито европске цивилизације су склони општем закључку (као један Американац) да је то земља која се налази тамо негде иза Мексика! Већина странаца зна само то да је ова земља заједно са Латвијом/Летонијом и Естонијом била деценијама у оквиру СССР-а који је напустила 1990. г. Изненађење је опште када се сазна да етнички Литванци не говоре словенским језиком и да њихове цркве немају византијске куполе већ католичке торњеве. Врхунац запрепашћења настаје тада када се сазна да је то нација која је најкасније у Европи примила хришћанство (1387. г., док је нпр. франачки краљ Клодовик покрштен 486. г.) и да је национални језик најархаичнији од свих живих индоевропских а припада групи балтичких језика (популарно назван преживели сансркит). За светске историографе је Литванија била и још увек остала tabula rasa обзиром да се историјат Велике Литванске Кнежевине (до 1795. г.) увек проучавао као део националне историје Краљевине Пољске а не као посебан политичко-историјско-културолошки идентитет, док се на период након тога гледало као на део историје царске Русије и СССР-а.

Европа је пола столећа (1945.–1990. г.) била политички и идеолошки подељена само на два региона: запад и исток (“Јалтска Европа”). Између није постојало ништа што би поседовало свој сопствени историјско-културолошки идентитет. Тек након рушења Берлинског зида је заживела идеја (промовисана још раније од стране источноевропске емиграције) о некаквој “трећој Европи”, тј. о региону који се налази између истока и запада. Тако је искристалисан појам Централне Европе која припада самој себи. Ипак, за чувеног америчког политолога Семјуела П. Хантингтона Централна Европа припада западној цивилизацији, тј. како је то приметио чешки дисидент Милан Кундера – регион који је отцепљен од Западне Европе док је за пољског политолога Б. Кивинског то “не-руски” део Источне Европе.

У сваком случају, данас, након деценију и по од како је балтичка Литванија прогласила своју другу независност (11. март 1990. г.) и сами Литванци живе у великој дилеми: ком делу Старог континента припадају – западном, северном, централном или источном, тј. ком делу Европе припада њихов културолошко-цивилизацијски идентитет. Довољно је само прошетати престоницом да бисте схватили зашто је тешко разрешити ову дилему а ако се још и упознате са националном историјом и културним наслеђем онда вам постане сасвим јасно да се налазите негде што се да назвати раскрсницом и састајалиштем европских култура.

 Историјски гледано, у културолошком смислу ова данашња балтичка република, у 15. и почетком 16. века територијално највећа европска држава чије су се границе простирале од Балтика на северу до Црног Мора на југу, са око 60–70% словенског живља и не више од 30% литванског (које припада балтичкој групи народа и језика), је представљала део европског континента на коме су се преплитали па чак и амалгамисали утицаји две највеће европске цивилизације које су у принципу поделиле Европу на запад и исток – латинска и византијска. Још и дан данас, два века након нестанка Литванског Великог Кнежевства (1795. г.), јасно је уочљиво да је наслеђе римо-католичке готике и барока предоминантно у два највећа града у земљи – Вилњусу (550,000) и Каунасу (300,000) – док су утицаји немачког протестантизма видљиви у Клаипеди (200,000) – највећој приморској луци и трећем урбаном насељу по броју становника. С друге стране, готичке и барокне православне богомоље су такође типичне за културно наслеђе Литваније поред православних храмова грађених у византијском или пак руско-византијском стилу.

Овакав културни пејсаж земље сигурно представља симбол симбиозе две доминантне европске цивилизације али исто тако и дуговековно сведочанство о међусобној верској, националној, политичкој и културној толеранцији. Упоређења ради, док је Ноћ Св. Бартоломеја 1572. г, када су француски католици побили француске протестанте, постала светски симбол верске нетолеранције и мржње, у Литванији су пар година раније (1569.) правно све хришћанске конфесије проглашене за равноправне што је и поштовано у свакодневном животу. Оваква пракса се крајње позитивно одразила на живот православне заједнице у Литванији омогућивши подизање многобројних православних али исто тако и староверских и унијатских храмова. Што се ствари прецизније хронологије тиче, за време литванског паганизма прве хришћанске богомоље подигнуте на њеној територији су биле православне. Тако се нпр. први православни храмови јављају у Вилњусу још почетком 14. века док је у исто време православље примио и део локалне аристократије.

Нову драж литванском мултикултурализму је дала реформација са својом протестантском идеологијом средином и крајем 16. века када је око 30% бивших католика прихватило учење Мартина Лутера. Ако прихватимо становиште да је реформација поделила Европу на север и југ онда је и Литванија сигурно учествовала у тој подели обзиром да се захваљујући контрареформацији највећи број бивших протестаната вратио под папин скиптар. Тако је Литванија од средине 17. века требала да игра улогу бедема римокатоличанства наспрам суседне протестантске Летоније/Латвије и православне Русије али се тај бедем показао као итекако пробојан.

Након верско-културолошког прегруписавања Старог континента у 16. веку када је Север постао протестантски “дериват” западноевропске цивилизације Литванија се претворила у подручје где су се културолошки преплитали утицаји римокатоличке Централне, протестантске Северне и православне Источне Европе унеколико подсећајући на случај Босне и Херцеговине по питању броја и интензитета утицаја различитих и антагонистичких конфесија. Ипак, за разлику од Босне и Херцеговине, овде историјски није никада дошло до испољавања “балканског синдрома” у виду верско-етничких сукоба са трагичним последицама културоцида. Овоме треба додати и то да је Литванија некада била центар светског јеврејства које је оставило снажан печат на општу цивилизацијску слику земље који се и дан данас може јасно уочити.

Поред тога што је Литванија неоспорно географски центар Европе она је била и остала земља на раскрсници све четири главне европске цивилизације (римокатоличанства, православља, протестантизма и јудаизма), место додира и сусретања три историјска региона Европе (Северног, Централног и Источног) док њен главни град Вилњус представља и данас сабирно место девет вероисповести: римокатоличке, православне, унијатске, староверске, евангелистичке лутеранске, евангелистичке реформске, исламске, караитске/караимске и јудејске. Ако је тачно да географија пресудно утиче на историјско-културолошку судбину нације онда је Литванија типичан пример ове истине.

Можда би на крају, уколико се то мора, најправедније било сместити Литванију у оквире централноевропског историјског региона, а који је сам по себи прејудициран да буде културолошка раскрсница, имајући у виду и чињеницу да је у 15. столећу овај део Европе политички био уједињен под скиптром управо литванске династије Јагелонаца преко система персоналних унија па се овде и користи термин “Јагелонска Европа” као синоним за Централну Европу.