Не зна се поуздано како је доспео у Русију, у Сибир, у дивни град Тобољск. Тешко је било утврдити на којем од таласа српских сеоба је допливао, али ево ће скоро двадесет година како се мува по Русији. Прогонили су га једном због неуредних папира, али је опет некако успео да се докопа мајчице. Шест година није био у родном крају. Имам утисак да не пати за завичајем, а и домовина не зна да он постоји, нити је нешто нарочито занима његова судбина.

Добар је столар, негде са границе према Бугарској. Пуши као Турчин, гађа се с падежи к`о да је из Ниш, изјашњава се да је Србин, а мајсторише као да је из Црне Траве.

Да му ора из руке не узмеш; мали, жгољав, живот му избраздао лице, рођен за негативца у каубојским филмовима. Њега је само могла мајка да воли и то кад је био мали, али ми се свидео, јер сам одмах открио да има душу.

Дошао код мене да га примим на посао, каже да су га истерали из неке неше фирме. Нашли га да спава у шупи. Рече ми да је претходног викенда радио неком Русу кров на кући, напили се, остали до касно у ноћ, па му се придремало. Оће да ради у нашој фирми и неће да се крије по шупама и спава док други раде. То му се први пут догодило у његових педесет и пет година. И стварно је радио.

Једног дана упаде у моју канцеларију нека Рускиња, онако нормалног изгледа, позамашна, а оштра као сабља Љутице Богдана. За њом на прстима уђе Методије.

- Зашто ви нисте исплатили плату за фебруар и март мом мужу?

- Немам шта ја са Вама да разговарам о Методијевој плати. Вама ми госпођо, ништа
не дугујемо, а ја ћу се побринути да му се уз редовну плату исплате и те заостале.

- Нећу ни дана да чекам, осам месеци чекамо, доста је. Ако не исплатите одмах, одох ја у Прокуратуру (тужилаштво).

Једва је избацих из службених просторија.

Неколико дана касније бануше у моју канцеларију две младе Рускиње. Љубазно се представише да су из тужилаштва и да су дошле по Методијевој пријави за неисплаћене плате.

У Русији постоји закон који не толерише страним фирмама неисплаћивање плата. Ако си већ ангажовао стране раднике онда има и да их плаћаш, не мислиш ваљда да их избациш на улицу, па да се Русија о њима брине. А има тога код наших послодаваца.

Објасних колико сам могао да је фирма била у кризи, да смо и другима дужни по две плате, да ћемо му исплатити у наредном периоду. Нема у наредном периоду, него сутра да дођем у тужилаштво и да дам изјаву, иначе ... И одох. Примише ме љубазно исте оне две младе даме.

Прочиташе ми неке чланове по којима фирма треба да буде кажњена. Морао сам сутрадан да исплатим Методија и да заједно одемо у тужилаштво да потпишемо изјаве да је случај завршен.
Док сам исплаћивао Методија, иза његових леђа је стајала Она. Он није ни покушао да новац стави у свој џеп, директно их је убацио у њену отворену ташну.

Видео сам да му је ускраћено право гласа, али је отишао срећан са својом лепотицом, или је он макар мислио да је лепотица. Стварно, таква у Србији не би њега ни погледала, к`о усмрдео сир. Таква би код нас поред њега прошла, као поред турског гробља.

***

Неће газда, наш човек са седиштем у Москви, да обезбеди свим радницима, папире, мисли да му је јефтиније да немају папира него да им их обезбеђује и бану полиција са аутобусом и двоје патролних кола на градилиште. Блокираше све излазе. Таџици као мишеви почеше да беже и скривају се по рупама градилишта. Нашима је испод части да беже.

И тако ухватише без дозволе за рад десетак наших, страпаше у онај аутобус и правац милиција. Мене узеше као тумача и њиховог руководиоца. Сатима пишу записнике појединачно, ја читам, преводим и потписујемо.

У милицији су били максимално коректни. Нису ни могли да наслуте колико смо ми неодговорни и колико нећемо знати да ценимо њихову толерантност.

И ту сам тај дан завршио у пријатном ћаскању са неким симпатичним службеницама. Врло су озбиљне биле док су писале записнике, а после смо пили чај. Касније сам их частио једним позориштем, онако џумле.

Џаба сам плаћао оне карте за позориште, казна се морала платити. Знали су они да имамо још радника без дозволе, као што се мој газда надао да им то никад неће платити.

***

У јануару нам се запали баракица на градилишту. Руска охрана заспала, укључили две грејалице и чајник и готова штета. Једва их спасисмо. Изгоре баракица за десет минута, сагореше и неки пројекти и сва документација шефа градилишта са све шлемом. Савесни грађани чим су угледали дим јавили ватрогасној. Ете их зачас. Угасише оно угљевље од бараке.

И поче процедура о изазивању опште опасности, о неисправним апаратима за гашење, о преоптерећењу електро мреже, о недовољној обезбеђености помоћних објеката. Пишем по пет страница разна објашњења, по пет пута идем у канцеларију начелника за ту врсту безбедности, а није близу, на другом крају великог града.

Показа се да штета није велика, да никог нисмо угрозили, да је то наш објекат мале вредности, наша штета. Џаба, изазвао си општу опасност. Не можете ви овде да се понашате како хоћете, морају се поштовати руски закони и прописи, нарочито они везани за безбедност. Овде не сме нико да пали ништа по граду, ама баш ништа, овде нисам видео запаљен контејнер, или гомилице шлама у дну дворишта. Одмах излази ватрогасна инспекција и пироману следује заморна и непријатна процедура која се обавезно завршава и новчаном казном.

Први разговори са начелником ватрогасне службе су били званични. Мора да се казни фирма и то подобро и ја као одговорно лице на градилишту. Тражи ми разне папире. Приступ проблему ми је био поштен и искрен. Ценио је то и кренуо да ме подучава како да прођем са што мање последица.

Једанпут дођосмо у разговору до Кулина Бана и Косова. Од тог тренутка смо уз чај више разговарали о српским и руским проблемима, него о изазивању опште опасности. Остали су морали да сачекају да се братја испричају. Дивио се мом познавању руске историје. На крају се заврши са неком минималном казном уз размену телефона.

***

Слећем из Сибира у Москву и знам, газда нам није продужио радне дозволе, пресрешће ме ловци на доларе и евре и ако хоћеш даље мораш да платиш глобу. Гледам како да избегнем њихову милицију која контролише такве ствари. Видим пет наших радника се распричало, обардовали се што иду кући, а знам да им је истекла дозвола за рад, као и мени. И да не причају, издавајају се из оне масе; види се да су посебног соја; високи, крупни, галаме, одударају од оних из Азије.

Измакох се ја, правим се да не познајем ове наше, седох на неку клупу и узех Акуњина да читам. Мислим да заварам гониоце. Приђоше тројица оној нашој групи. Од сваког су узели по 100 евра. Толико је глоба износила за тај дан. Један од оне тројице мало-мало па погледује у моју страну. Не уклапа им се – њих је тројица, добро би било још сто да узму од мене, па да сваком буде по двеста. Скренула им је пажњу нова група и ја процених да је сад момента да прођем поред њих и докопам се аеродромске зграде. Група коју су ловили је имала уредне папире и они се неочекивано окренуше према мени, баш кад сам наишао. Онај што ме је пикирао од раније, затражи пасош, али му ја кажем, па малопре сте ме проверавали. Не верује он, али му кампањон каже да су ме проверавали и прођох. Спасла ма расна сличност са онима што су их малочас опељешили.

Неочекивано пред улазак у простор за путнике за Београд, стоји друга препрека, овог пута у облику две жене. Ништа њих не занима, само меркају сумњиве, одвоје их у једну просторијицу, платиш 200 долара или сто евра и можеш даље, ако не платиш оде ти авион. Таман посла да дозволиш да ти оде авион. Не тражиш призаницу, то није пристојно, јер да си добар ти би имао уредне папире.
Није ствар само у новцу, него и онако, играм се, надмудрујемо се.

У облику спасиоца појави се однекуд Методије. Кренуо и он у родно село неким послом. Не можеш, а да га не приметиш. Нисмо се видели од како је отишао с нашег градилишта. Обрадова ми се, и ја њему, не само због тога што овог пута, врло интересантно, има уредне папире.

После братског сусрета разрадисмо план како да спасемо мојих 200 долара. Ти Методије одиграј епизоду као да се спремаш да шмугнеш поред контролорке, а ја ћу за тобом и гледам је право у очи.

Тако и би. Добро је Методије одиграо улогу, она га је одмах маркирала и надала се сигурном добитку; (дођи ти вамо човечуљку жгољави, да видимо зашто се ти муваш по Русији без папира, није ти ово твоја Црна Трава, негде тамо близу Босилеграда), прстом га потражи и правац она просторијица, а не зна да је поред ње управо прошао сигуран добитак високо подигнуте главе, у кога би непристојно било посумњати.

Частио сам Методија и пивом и најбољим цигаретама, па смо били весели, ја зато што идем кући, а он, ваљда, зато што ми је помогао.