Неко ће рећи да овај мој прилог оваквог наслова овој рубрици није на свом месту али за мене је Србија иностранство. Ове године сам по први пут са породицом боравила више месеци у Србији, односно у овој години дуже у матици него у дијаспори а како се то каже, и зато сматрам да имам право да опишем свој вишемесечни живот у земљи у којој сам само рођена али у којој никада нисам живела. Више проведених месеци у Србији су били наш покушај да се навикнемо да у њој живимо ако се икада вратимо па макар то било када остаримо. Иако то време још није наступило треба се на време припремити.

Зато смо ми у Србији првенствено припремили свој кров над главом како не бисмо сметали рођацима и пријатељима које у Србији имамо. Кућа нам је на лепом месту у воћарском крају на почетку Шумадије. Одувек смо знали да је Србија пуна лепота али ове године смо је баш буквално открили. Први утисци су увек најбитнији па смо одмах почели да запажамо већу и бољу приступачност Србије него када смо ранијих година у њу долазили. Људи косе коров испред својих дворишта што је на пример у Канади чак и обавезно и ко то не чини бива кажњаван.

Истини за вољу ми смо у Србију боравили у почетку сезоне годишњих одмора и у време одржавања Универзијаде. Али свуда смо приметили билборде са натписом ''Очистимо Србију''. То нам се много допало.Са нашим драгим пријатељима кренули смо убрзо на излете а прва дестинација било су нам Хомоље са циљем Бања Ждрело. Прекрасни пејзажи хомољских планина, пољане зреле пшенице боје злата који су се смењивали са пољском флором и природним зеленилом указивали су на вредноћу житеља тих крајева и чистоту нетакнуте природе.

Бања Ждрело нас је разочарала јер се налази поред пута и урађена је у строго комерцијалне сврхе без присутног лекара што је био разлог да продужимо до извора реке Млаве који се налази у Жагубици. Помало изнервирани лошим ознакама поред путева упутили смо се ка манастиру Горњак где су нас монахиње изузетно срдачно примиле. Ту човек осети историју минулих времена, нађе се у сред ње. Испред манастира налази се природан извор лековите изворне воде која нам је посебно пријала на температури од 36 степени Целзијуса.

Шетајући кроз шуму наишли смо на натпис „шуме су наше сестре''. Мислили смо да се натписи сличног садржаја могу видети само по шумама Канаде али Србија не изостаје у очувању свог природног блага, кренули су у чишћење река што указује на буђење савести у власти и у народу.

Када смо стигли у Жагубицу изненадили су нас народни обичаји градње споменика на гробљима и питали смо се чему то када смо барем у смрти сви једнаки. На неким гробљима саграђени су прави маузолеји. Код самог прелепог извора Млаве видели смо надгробну плочу са натписом: ''Драгутин је једини милионер у Жагубицу'' на којој и слика његовог црвеног аутомобила. Морам да признам да то нигде нисмо видели па је мој супруг то прокоментарисао речима: ''Јесте био милионер али је ипак умро''. И за живота и после њега остаје хумор макар и црн.
Али сам извор Млаве нас је одушевио.

Касније током нашег боравка отишли смо на излет у Ресавску пећину. Пећина нас је подсетила на некадашње наше излете у Постојни (Словенија). Прелепо. Са нама у јами група Чеха на пропутовању у Грчку са којима смо се баш испричали јер познајемо и ту земљу доста добро.

У повратку смо свратили у манастир Манасија. Мој супруг, који је иначе страни држављанин, би тамо остао кад би га примили, каже. Посебно нас је одушевила стара монахиња која нам је објашњавала историју и судбину манастира. Имала је тако чист глас и интелигентан поглед. Одмах је уочила да је мој супруг странац и обратила се њему лично.

Када смо пошли куповали смо сувенире а остале монахиње чим су приметиле да се у нашем друштву налази странац њихов разговор су наставиле на енглеском језику. Причале су о некој књизи коју су читале. Толико писмености на једном месту! Манасија није без ишта некада била преписивачка школа када нису постојале штампарије.

Од Манасије смо кренули ка водопадима Ресаве зване ''Велики вук''. То треба видети. У ресторану уређеном природним материјалима а који има терасе на самој води уживали смо у пастрмкама на жару, погачи и кајмаку. Све то док је вода испод нас жуборила.

Пуни утисака вратили смо се из Србије где смо се дружили са пријатељима и рођацима који нам сада много недостају. За разлику од ранијих година из скорије историје наше земље Србија је за нас постала доста приступачанија. Полако али сигурно и у Србији се код људи буди свест да своју земљу морају да уреде сами и да је свако одговоран за свој живот. Много тога што Србија има вредно је пажње и поштовања. И знам, неко ће можда рећи да је једно живети у Србији неколико месеци а друго је живети ту стално. Али зар то не важи за све земље света и зар живот било где на овом свету није у неку руку и мање више свуда исти?