Prošlo je 11 godina od kako sam stigao u Republiku Dominikanu. Bilo je to tačno 28. februara sada daleke 2001. - a meni deluje kao da je bilo juče. Sama pomisao da odlazim iz hladnoće na plus 30 stepeni ulivala mi je neku radost koja je na trenutke bila prožeta strahom - šta ću kad stignem tamo i da li ću se snaći…

U Dominikanu sam krenuo posle čitanja jednog specijalnog dodatka iz novina Nedeljni Telegraf, mislim da se zvao „Meka za imigrante“. Krenuo sam da tražim posao sa nadom da ostanem tamo, da se snađem i da sebi priuštim ono što nisam mogao u Srbiji. Odlučio sam da moram da probam da ostanem, a ukoliko nešto krene naopako računao sam na povratnu avionsku kartu koja je bila na 6 meseci.

Prvi utisci su bili loši: od kašnjenja aviona, preko velikih gužvi na Imigracionoj do izlaska na topli vlažan vazduh - pomislio sam da neću moći da dišem. Posle prespavane noći u Boca Chica krećem put Santo Dominga da bih krenuo na sever u Sosua pošto sam čuo da tamo ima naših ljudi.

Posle tri meseca odlazim po preporuci u Punta Kanu pa u Bavaro gde sam ostao sve do današnjih dana. Ovo je mesto sa preko 20 hotela zatvorenog tipa. Ukratko, uglavnom nije baš onako kako su pričali, ovo nije meka za posao i nije baš da samo na vas čekaju. Svi poslovi su vezani su za turizam tako da sam radio od recepcioniste do šefa restorana i to uglavnom preko veze jer ako konkurišete i predajete biografiju, može da potraje. Upoznao sam dosta naših ljudi ali sam primetio da nekako nismo bas nostalgični i raspoloženi za neka velika druženja kao što su to na primer naši ljudi u Kanadi ili Australiji.

Naši ljudi uglavnom dolaze da se oprobaju u svom vlastitom biznisu ili kao ja da ponude svoje znanje. Ovde se ne dolazi da se zarade neke velike pare već da se živi pristojno - koliko ko može, ali sama pomisao na klimu i gde se nalazimo ono prvo stavlja u drugi plan…

Dominikana je do pre 5 godina bila jedna od država na Karibima sa najvećom stopom privrednog rasta od čak 9% na godišnjem nivou. Naravno usled ekonomske krize od 2007. privredni rast se usporio pošto im je ekonomija vezana za SAD.

Dominikanci su veoma gostoljubiv narod: za ovih 11 godina nisam nikad osetio da sam stranac. Da ne bih patio za roditeljima doveo sam ih ovde i od 2003. godine nisam išao za Srbiju. Jedini problem nas Srba u Dominikani je taj što nemamo ambasadu a ni konzulat pa sve što treba da se završi mora preko Kube ili da se ide za Srbiju.

Saznao sam da je ovde pre nekih 20 godina došla grupa naših profesora muzike koji predaju i sviraju u filharmoniji u Santo Domingu, pa mislim da je to naša najstarija srpska imigracija u ovim krajevima.

Čini mi se da je problem Dominikane veliki broj nepismenog lokalnog stanovništva kao i velika klasna podeljenost između bogatih i siromašnih. To se vidi i na ulicama metropole, dok se vozite ulicama ispred vas će se smenjivati bogati i siromašni delovi grada.

Ali, ako želite da se opustite i da uživate u večitom letu i šetate najlepšim plažama sa razglednica, da osetite pod stopalima sitan beli pesak, i ako imate avanturističkog duha - onda je ovo prava destinacija za vas. A ako ovo pročita još neko ko živi u ovim krajevima, voleo bih da napiše nešto!