8:00
Иако се температура већ више од две недеље не подиже изнад -20, дани су дужи, све је више сунца, тако да је већ лакше ујутру устати. Два најгора, најмрачнија и најдепресивнија месеца, децембар и јануар су иза нас.

На путу до купатила аутоматским покретима укључујем компјутер и воду за кафу. Годинама сам с нестрпљењем ујутру отварала електронску пошту и с уживањем уз јутарњу кафу читала писма од своје деце. Од како постоји Скајп, ређе пишем јер се чујемо скоро сваки дан, често ћаскамо и по цео сат. Пресрећна сам због постојања Интернета, то умногоме помаже да лакше подносимо удаљеност од деце, родбине, пријатеља.

9:00
Недалеко од наше зграде је аутобуска станица с које иду аутобуси до метроа. Улазим у “маршрутку” – мини аутобус који иде по истој маршрути као и “велики” аутобус с том разликом што стаје тамо где је путницима згодно. Довољно је најавити раније, на пр: “Зауставите, молим вас, код самопослуге”. До прошле године возни парк ‘маршрутки” је био у очајном стању, са старим возилима врло често су се дешавале саобраћајне несреће. Од прошле године сва возила су замењена на нове – Реноове , и сад је ова врста превоза много удобнија и безбеднија.

Плаћам на улазу возачу, али ми он карту не даје. Овде је то уобичајено и нико на то не обраћа пажњу, мада поред возача крупним словима пише: “Путници, инсистирајте да добијете карту од возача". Можда возач има малу плату, или много деце, уосталом, кога је брига. Седам на седиште у последњем реду, у дну, јер овде већина прво седне а онда додају један другом новац за карту. Тако, путник, најближи возачу најчешће обавља улогу кондуктера, враћа кусур, пребројава паре, ја баш нисам расположена то да радим.

На улазу у метро станицу, два бескућника управо су распрострла свој скромни доручак на новинама, наравно, с обавезном флашом најјефтиније вотке. У многим северним земљама људи јако пуно пију, али нигде нисам видела овако изобличена лица од пића са масницама и ранама од многобројних падова. Бескућнике овде зову “бомж”. Ја сам у почетку мислила да је то једна од француских реци који су Руси примили, али сам онда сазнала да је попут многих кованица из совјетског времена, та реч настала од првих слова израза Без Одређеног Места становања (Живљења).

У дну покретних степеница седи жена чији је посао да пази да се нешто не деси путницима на степеницама. Има између 60 и 70 година, умотана је у бунду, погледа прикованог за степенице. Прилази јој старији човек, очигледно из провинције, и пита где се налази нека улица. Она му грубо одговара да није ту да даје информације. У њеном гласу одражава се сав бес због тога што у њеним годинама мора цео дан да проводи на промаји испод земље јер од своје пензије не може да преживи, туга јер је њена презаузета деца ретко посећују, незадовољство што истовремено њен муж по цео дан пије, мрзовоља због упорног бола у леђима ....

Долази метро, први вагон је празан, али у њега не седам јер то може да значи само једно, да у њему спава нека скитница и да се ту не може седети. Улазим у други вагон, срећа у ово време дана највеће гужве су већ прошле и налазим место да седнем. Неки путници користе време у метроу да јос мало одремају, најцесце се у Москви до посла возе по сат и по - два. Већина чита бесплатне новине „Метро“ које се деле на станицама: мало политике, мало московских новости, мало моде, мало рецепата, таман да се убије време до посла. Неки путници читају књигу, неки часописе с најновијим трачевима о познатим личностима.

На фотографији: кафетерија робне куће "ГУМ" у Москви, фото Ројтерс

9:45
У дворишту код канцеларије срећем колегинице које су изашле да попуше цигарету с шољицом кафе у руци. Нисам сигурна да је то баш велико задовољство на -22, али њима очигледно не смета. Мада Руси много пуше, овде се никад није пушило ни у канцеларијама ни у становима.

Најнормалније је да госта замоле да изађе с цигаретом у двориште, или на балкон, чак и на -30. Вероватно је то последица хладне климе у којој су по пола године прозори затворени тако да се може отворити само мали прозорчић при врху – “форточка”. Или је тај обичај остао од времена кад је велики део становништва живео у заједничким становима.

14:30
Посла је увек два пута више него што се може урадити, тако да пре подне брзо пролази. Спуштам се у кантину на ручак с колегиницом Ирином. Радим у младом колективу, већина запослених ближи су по годинама мојој деци. Ирина је једна од ретких, по узрасту блиска мојој генерацији.

Има преко 50 година, али дали бисте јој бар 10 година мање. Светла, нежна кожа, крупне плаве очи, високе јагодице, мали правилан нос и пуна уста, типична Рускиња. У совјетско време радила је као инжењер у конструкторском бироу, удала се још на почетку студија. Распад СССР и прелаз на нови систем дочекала је разведена, с двоје деце. Дала је отказ на послу који је волела али од кога ње могла да прехрани децу и запослила се као спремачица у луксузном хотелу. Вредна и способна, брзо је напредовала до руководиоца службе одржавања хотела. Код нас је већ 7 година.

С њом увек имам о чему да причам, политика, економија, нове књиге, деца...
Срећни смо што имамо куварицу која сваки дан припрема свеже пециво за доручак и по два, три јела за ручак. И то по врло приступачним ценама. Иако имамо један сат паузе за ручак, никад је у потпуности не користимо, у три смо већ поново у канцеларији.

У паузи између две куповине у робној кући "ГУМ" у Москви (фото Ројтерс)

18:30
Већ пола седам! Зову ме да честитамо рођендан колегиници Наташи. Јуче смо скупили новац за ваучер у једној великој парфимерији, где ће она сама себи купити поклон. Руси воле да примају и дају поклоне, нису себични и никад није проблем прикупити паре за такву прилику. Наташа је већ поставила сто: неколико врста сирева, грожђе, шунка, усољена, полужива риба и суво бело вино.

Сећам се таквих прослава од пре петнаестак година кад су на столу најчешће били вотка, краставци, слатко вино које ја нисам могла да пијем, ужасно калоричне торте. Младе генерације су врло брзо прихватиле нове навике, много путују и јако брзо уче. Свако од присутних говори здравицу (“тост”), овде се ниједна чаша не попије без неколико пригодних речи слављенику.

Наташа данас пуни 23 године, прошле године је дипломирала, ради већ 2 године (Руси све чешће почињу да раде за време студија), живи са младићем, па су већина здравица са жељама за срећу у љубави. Здравице су осећајне, већина њих је за наш укус превише патетична, али ја сам се на то већ навикла и са лакоћом изговарам неколико пригодних речи.

20:00
Сваки дан решавам да ћу отићи кући на време (радим до 19 часова) али увек у последњи моменат искрсава још нешто што треба хитно урадити, волим да пре одласка испланирам посао за сутра да почетак следећег дана не би био хаотичан. На крају још отштампам неколико чланака са интернета за читање у метроу...

01:00
Уобичајено вече код куће. Лака вечера, разговор с мужем, моја омиљена емисија на ТВ-каналу Култура, практично једином руском каналу на којем се може понешто интересантно видети. Прегледам Фејсбук, онда још мало слушам музику и већ је време за спавање. Прошао је још један уторак.