Нема шта. Чак су и ћевапчићи бољи у Лондону него у Београду. Ко не верује нека дође и проба "кубидех" код Иранаца на Holland road-у. Топи се у устима, нема ни трунке соје а није брате ни скуп - 5 фунти  (550 динара) порција. Избише ми Персијанци и последњи адут у  десетогодишњем натезању са породицом (рођеном у Америци) зашто треба, или не треба, да се вратимо у Београд.
Добро, а домаће кобасице? Има код Шпанаца на Notting Hill-у каквих хоћеш. А шкембићи? Обрати се на исту адресу. А друштво? Пун Chiswick кафића у којима одјекује "наш" говор. И нагласак, какав год да је, није проблем за дружење. Хммм. Можда треба поново да организујем мисли...

Да се онда вратимо на почетак. Или можда на средину. Трећу ћетвртину, да будемо прецизнији. Дакле, док су се Београдом врзмали Милка Планинц, Хроми Даба, Слоба, Мира, Сузана Аманпур и онај дебели Американац који је волео јагњетину, није нам падало на памет да се враћамо. Ниједно поређење, ниједна категорија није фаворизовала Београд, осим, можда, ћевапи.

Двадесет и нешто година у Сан Франциску и Лос Анђелесу уверили су нас у исправност једне одлуке донесене под сенком Титових јубилеја 1977-е: "Бриши док можеш!" Америка је тада све примала, посла је било, ако хоћеш да радиш, а и награде су стизале временом. Убрзаћемо мало филм до почетка ратова у СФРЈ и шизофреног осећања које је владало код нас, калифорнијских Срба: Олакшања што нисмо затечени у рату наспрам кривице што нисмо тамо са нашим најближима, осећања одговорности за цео тај ужас и жеље да се о нама говори по свету са мало више објективности. Демонстрирали смо, писали Њујорк Тајмсу али мала фајда од света тога.

Тада ми се по први пут појавила та чудна и ирационална жеља да се вратим кући, и то највише зарад ћевапа. Нисам могао да је објасним ни себи, а камоли породици и пријатељима. Ћутао сам.

Уз највеће напоре, психоанализу и слично, дошао сам до некакве рационализације која је то објашњавала као гест индивидуалног протеста човека, чија позамашна пореска давања иду на бомбе којима му бомбардују маму и пријатеље. Већ смо у другој половини 1999. када сам помислио да смо селидбом у Европу нашли соломонско решење. Отићићемо из Америке, неће нам бити ћевапи више далеко, а све остало што мојој породици живот значи (љубазни и лепо васпитани суграђани, умивени градови, релативно мирна егзистенција) неће нестати.

Првих пет година у Француској, затим у Енглеској имали смо доста прилике да у Србију одемо и да се ћевапа наједемо. И да се деца навуку. И да сањамо заједно са нашим београдским пријатељима о бољој, демократској будућности у Европи.

Хвалили смо се пред иностраним пријатељима како је "код нас" све боље и боље и то сваког дана. И тако је, у истину и било. Само, што је ипак најбитније, ћевапи су постајали све сумњивији и сумњивији. Прво су којекакви почели да их сервирају са помфритом, па онда у земљаним судовима, смањивала се количина лука коју си добијао аутоматски, без тражења, појавила се и фамозна соја, а листа кафана у којима се једе добар роштиљ бивала је све краћа и краћа.

По типичном америчком фазону, лоши ћевапи су почели да се појављују у "supersize" облику, значи три пута дужи од нормалних, али гњецави, неукусни и хладни. Ту и тамо било је малих катарзи, и не могу да кажем, код неких бастиона угоститељства (нарочито оног мало изнад Славије) и тај нови, продужени ћевап није био лош. Али онда је почела и цена да скаче, тешко је данас наћи порцију ћевапа који ваљају за мање од 10 евра.

А у то ће и "кубидех"! Прпошни персијански ћевап на правом ћумуру, без трунке соје, који се топи у устима и из материјалног прелази у метафизичко у наносекунди. За 5 фунти само.

Боље, брате.

Е, а ја то себи нисам хтео да признам и свађао сам се са онима који су ме уверавали у очигледно. Да ли је више српски не ћутати или не признавати реалност, одлучите сами. Јутрос, док сам шетао кера у лондонском парку и размењивао љубазности са осталим кучкарима под првим пролећним пупољцима, добио сам смс од мог београдског агента за некретнине да је прихваћена моја понуда за стан на Дорћолу. Супер!

Мораћу само да смислим како да понесем "кубидех" у ручном пртљагу за Београд.