Постоје градови неодољиви, као шармантне жене у које се човјек заљубљује на први поглед. Један од њих, без икакве сумње, је Сан Диего, град који се смјестио у самом кутку југо-западног дијела САД уз границу са Мексиком.

О самом граду прије свог доласка нисам знао готово ништа. Међутим, већ након првих неколико недјеља боравка у овом граду, у човјеку се створи непогријешиво увјерење да је било гдје веома тешко наћи овакву складну синтезу урбаног доживљаја, обогаћеног јединственом флором, у једном од климатски најатрактивнијих дијелова свијета.

Већ сам поглед на центар града који се огледа у води Пацифика изазива осјећај дивљења. Пословне зграде, не превисоке као у другим великим америчким градовима, перфектно рефлектују боју неба: постају плавичасте у току сунчаног дана, док у смирај попримају црвенкасто златну боју залазећег сунца. Центар града је са полуострвом Коронадо спојен елегантним мостом, правим чудом архитектуре.

Централна тачка полуострва је истоимени хотел са стогодишњом традицијом угошћавања државника, индустријалаца и финансијера, који је, међутим, највише познат по томе што су се на његовој плажи, прије тачно пола вијека, таласале облине божанствене Мерилин Монро док је снимала филм "Неки то воле вруће".

Нешто сјеверније је лоциран Балбоа парк, назван по Васку Нуњезу Балбои, првом Европљанину који је угледао Пацифик са његове америчке обале. У парку су смјештени многобројни музеји грађени у стилу шпанске колонијалне архитектуре, са наглашеним орнаментима, вртовима и елегантним стубовима. Једна од атракција су оргуље које спадају међу највеће на отвореном простору.

Вјероватно Бах није могао да претпостави да ће једног дана звуци његових токата и фуга представљати звучни декор егзотичног амбијента испуњеног тропским растињем и незаинтересованим полуголим туристима заокупљеним савладавањем гигантских хамбургера и кобасица.

Недалеко од парка је Хилкрест, веома живописан, дефинитивно најевропскији део града у коме запажен проценат у структури становништва заузимају присталице истополног сексуалног општења и дружења уопште. И док њихове балканске колеге већ годинама покушавају да организују параду која неће личити на битку за Стаљинград, овдашњи хомосексуалци упражњавају сваког јула цјелодневни карневал који окупи и до 100,000 људи, без икаквог инцидента.

Хилкрест је, поред споменутог, особен и по томе што се у једној улици налазе чак три књижаре, и што локални биоскоп повремено приказује стране филмове - које нико не гледа.

За оне мање склоне култури постоје плаже које се мјере десетинама километара. Оно што им је заједничко је да је на њима забрањено пушење, а однедавно и конзумирање алкохола. Због тога се искључиво купам у базену. На плажама је једење, наравно, дозвољено. Као, уосталом, и свугдје. По томе се Сан Диего не разликује од осталих америчких градова. Уопште, овдје је тешко пронаћи било какву врсту људске активности која не би била пропраћена јелом. Једе се на концертима, позоришним представама, у опери, на стадионима.

Правила америчког фудбала и бејзбола као да су стварана по мјери гастроентеролошких нагона просјечног Американца. Безбројни прекиди игре су идеална прилика да се сваки пут нешто жвакне. До данас ми није јасно да ли се на стадион долази да би јело или да би се уживало у спортској игри. Због оваквих навика, улице Сан Диега све више подрхтавају под теретом све тежег становништва.

Оно што овај град чини толико јединственим је свакако благословена клима. Топла, али не и врућа љета, зиме без снијега и мраза, су нешто што даје посебан печат живописности овог града. Свако доба године има своје посебне боје, јединствене и живе. Чак и зима има један посебан благи колорит који ће са првим прољетним данима добити на интензитету.

Један наш сликар, који овдје живи годинама, рече како нигдје није видио цвијеће тако оригиналних боја као у овом крају.

Још је Чехов давно примјетио како изобиље изазива равнодушност и досаду. Све оно што нам је доступно у великим количинама, прије или касније ће нам постати обично, свакодневно и багателно. Љепота Сан Диега, рапсодија боја, чистог, топлог ваздуха и нежног повјетарца оставља становнике прилично равнодушним.

Шетачи су ријетки, дворишта празна, травњаци пусти. Уколико нису на плажи или у незаобилазном шопингу, становници овог града, по правилу, вријеме проводе испред, данас не баш тако малог екрана, затрпани конзервама газираних пића и кесама разних грицкалица.

Што се мене тиче, љепота ове средине се никада не може потрошити. И као што је овај град способан да вас освоји на први поглед, чини се да је још више способан да вас доживотно веже за себе.