Када сам пре неку годину била у Београду, моја крштена кума и ја ушле смо у једну пекару у Македонској улици. Мала и уредна пекара одисала је мирисом свеже испеченог пецива. Уммм.

Мирис младости, мирис Београда. Са друге стране пулта умерено љубазна девојка пита шта желим. “ПИТУ СА ВИШЊАМА

- “Једно парче?”

-“Не, два реда”

-“За понети?” наставља по инерцији.

”Не, за овде”

-“Гордана нећеш ваљда?...” изустила је моја кума и помало се одмакла од мене да не мисле да смо заједно. Можда су се већ неки згранули на причу о пити са вишњама из пекаре као није ни близу домаће, или не једу колаче из пекара или посластичарница – јер домаће је домаће. Ма право да вам кажем мени је све у овој пекари домаће осим неких врста које ми непријатно личе на запад, али посао је посао.

Дакле кад дођем у Србију онда једем све врсте колача са вишњама – питу, кисело тесто са вишњом, брзи колач, лењу питу, салчиће, наравно пијем густе сокове а и сирупе од вишње и на крају наздрављам вишњевачом. Зато што у Канади, у крају где ја живим, нема вишања - или ја нисам успела да их пронађем. У ствари неколико пута сам налетела на нешто што се у мојој младости звало “марела” – личи на трешњу а по укусу је мало киселкасто. Правих вишања, оних ситних, малих, киселих нисам нашла. Па ни колача.

Разумем зашто је тако. Вишња је у ствари једно непривлачно воће, лепе је црвене боје али кад пробаш сасвим те одбије својом киселошћу. Па коме то овде треба, кад имају најегзотичнија воћа света током целе године. Ипак мени једна једина вишња вреди више од свега поменутог. Зашто?

Па зато што је немам.

Док сам живела у Србији нисам обраћала пажњу на вишње. Напротив, кад сам била тинејџер, нисам их волела. Провела сам многа лета у јужном Банату код бабе и деде, у време кад су се брале вишње и спремале за зимницу и у томе сам и ја обавезно учестововала. И сад понекад видим небројане кофе пуне вишања које је требало “испуцати”, па затим припремати сок, слатко или компот , један део обавезно замрзнути и наравно, вероватно на првом месту – најлепше оставити за вишњевачу. Ево ме сада, овде у Канади са носталгијом у срцу – можда пре свега за временом ондашњим или простором или стварно само колачима са вишњом.

Имам овде једну јако добру другарицу која је исто тако луда за вишњама. Она има и неку, могло би се рећи, помало необичну фамилију – шта год јој падне напамет да недостаје из Србије – они шаљу. Једне године, неко је долазио некако баш неколико дана после Свете Петке па су им послали и мало печења и славских колача па и свежих јаја! Све прошло на граници. Ја верујем да они неће да признају да имају неку везу на царини кад им стижу такве ствари. А можда и само луду срећу кад тако нешто јако желе да им се оствари.

Сама не могу ни да замислим колико вишања има та моја другарица у замрзивачу али знам да ми је једне године поклонила најдрагоценији поклон за рођендан. Кутија је била од златног целофана и на поклопцу је имала златну машницу, Деловало је као да је унутра неки драгоцен накит.

Кад оно - мала флаша у коју је стало отприлике две супене кашике “пуцаних” вишања (тј два залогаја ). Другом приликом ми је поклонила целу теглу. Чувала сам их 8 дана у фрижидеру, загледала сваки дан , мислила који колач да направим и све тако. Онда сам на крају осмог дана села и појела целу теглу одједном. Да више не мислим...

Надам се да вам се свидела моја мала прича и молим лепо сад свако, шта год пронађе у најближој околини а да је везано за вишњу нека поједе или попије свима нама “у здравље!”