Došavši u naše predstavništvo na Uralu, tačnije u Jekaterinburg, morao sam da se upoznam sa svim obavezama koje je trebalo da preuzmem. Jedna od tih obaveza bila je isplata ličnih dohodaka lokalnim radnicima.

U ofisu lokalni radnici bili su Rusi, što sam i očekivao, ali već na prvom gradilištu usledilo je iznenađenje. Odjednom se oko nas stvorilo mnogo tamnoputih ljudi, osim tamnog tena imali su crnu kosu i tamne oči. Oni sa svetlim očima ili smeđom kosom bili su baš retki. Saznali su da smo došli da delimo plate i svako je želeo da što pre dođe do svog novca. Međusobno su govorili na nekom nama potpuno nepoznatom jeziku.

Kolega mi je rekao da su to Tadžici. Na drugim gradilištima imali smo brigade Uzbeka i Kirgiza, ali ovde su Tadžici bili najbrojniji. Objasnio mi je da će sa nama biti Šoruh Mehrudin, naš magacioner koji će nam pomoći da se s njima sporazumemo, jer mnogi od njih ne znaju ruski.Svi oni koji su trebali da prime platu opkolili su metalni kontejner u kome smo bili. Svako ko uđe da primi platu govorio je svoje ime i prezime, ali na svom jeziku i mi ga najčešće ne bi razumeli. Tada bi Šoruh dotičnu osobu tražio na našem spisku. Taj posao trajao bi i po 5-6 sati.

Iako smo insistirali da ulaze jedan po jedan često je ulazilo po nekoliko ljudi. Oni koji su bili napolju bili su dosta glasni.

Više puta Šoruh je izlazio da ih smiruje, najčešće pretnjom da ćemo prekinuti isplatu. Posmatrao sam te ljude i pitao se šta ih je nateralo da u hladnoj Rusiji rade teške fizičke poslove na temperaturama i nižim od -20 stepeni. Pri tome su živeli u dosta teškim uslovima. Spavali su u privremenim objektima, sa po 5-6 ljudi u sobi.

Kasnije mi je Šoruh ispričao da je on nastavnik iranskog jezika, a u našoj firmi već sedam godina radi kao magacioner. U Tadžikistanu je njegova nastavnička plata višestruko manja nego magacionerska plata u Rusiji. Žena i dvoje dece su mu u Tadžikistanu, a stariji sin studira u Rusiji, a on svojom platom izdržava celu porodicu. Rekao mi je da je mnogo tih ljudi niskog obrazovnog nivoa i da im je posao koji rade jedini izbor. Neki rade po 5-6 meseci pa otputuju u Tadžikistan, neki godinama nisu bili kući. Neki su sa porodicama u pečalbi, neki se trude da se integrišu u rusko društvo i deca im idu u ruske škole. Prosečno se uvek oko milion Tadžika privremeno ili trajno nalazi u Rusiji. Rekao mi je da mnogi ne veruju u bolje sutra u svojoj zemlji i da im je cilj rusko državljanstvo kao osnov za dalju integraciju.

Znao sam da je Tadžikistan država centralne Azije i da je to ranije bila sovjetska republika. Kasnije sam saznao da se graniči se sa Kinom, Kirgizijom, Avganistanom i Uzbekistanom. Nezavisnost republike proglašena je 1991. godine, a već 1992. izbio je građanski rat i trajao je sve do 1997. godine. Veći deo teritorije Tadžikistana je planinski i zbog loše infrastrukture slabo je povezan. Veći deo planinskog venca, Pamira nalazi se u Tadžikistanu. On ne pokriva čitavu njegovu teritoriju, ali se prostire i na teritorije susednih država. Njegov najviši vrh bio je i najviši vrh Sovjetskog Saveza. Od 1932. do 1962. godine nazivan je Staljinov vrh, od 1962. do 1998. bio je vrh komunizma, a od 1998 zove se vrh Ismaila Simonija. Zbog tog vrha pamirski Tadžici s ponosom naglašavaju da su iz Pamira.

Posledice građanskog rata, dugo ne rešavan granični spor sa Kinom, česti konfliktni odnosi sa susednim Uzbekistanom, nerazvijena infrastruktura samo su pogoršali i ranije lošu ekonomsku situaciju u Tadžikistanu. Danas je to jedna od najsiromašnijih država sveta.

Tadžici su iranski narod i osim u matičnoj državi žive još u Avganistanu (gde je zbog ne dobro određene nacionalne identifikacije i emigracije u periodu građanskog rata, nemoguće utvrditi njihov tačan broj). Procenjuje se da da u Avganistanu živi od 8 do 11 miliona Tadžika, što je više nego u Tadžikistanu. U Pakistanu ih živi oko milion, a u kineskoj provinciji Hinjiang je prisutna ne velika tadžička populacija.U Uzbekistanu živi oko 1,6 miliona Tadžika i oni su glavnom bez izražene nacionalne svesti, svi pored maternjeg govore i uzbekski jezik, ne smatraju ih Tadžicima, a i oni se uglavnom tako ne osećaju.

U Tadžikistanu se govori tadžičkim jezikom koji pripada indoiranskoj grani indoevropske jezičke porodice. Može se reći da je to dijalekt persijskog jezika. Bio je podvrgnut uticajima turkijskih jezika, pre svega uzbekskog, a od početka 20 veka i uticajem ruskog jezika. Pismo je ćirilica.

Stanovnici današnjeg Irana i Tadžici lako se mogu sporazumeti na svojim jezicima, što potvrđuje njihovo zajedničko poreklo. S druge strane u nekim oblastima Pamira, govori se na drugim iranskim jezicima koji se mnogo razlikuju od tadžičkog.

Tadžici su muslimanske veroispovesti i uglavnom su sunitski muslimani. Mali broj njih su šiiti.