Криза је, није да није... Проблеми у светској економији. Медији нас затрпавају свакојаким извештајима и прогнозама. И што више пратимо вести, у ствари, све мање знамо о самој ствари. Јер последице можда и јесу највеће у економској сфери, која је и онако једна непредвидива делатност, а прави узроци наравно као и увек леже много дубље. Нама остаје само страх и несигурност као дериват инфлације вести на ову тему, јер нисмо баш сви економски експерти да би смо све те економске анализе разумели (а и да јесмо не би нам много помогло јер су у суштини врло контроверзне), а до суштине која је узрок свега тога тешко је досегнути (е ту је тек поље шпекулација бескрајно).

Из страха и несигурности проистиче осећај угрожености који код људи инстинктивно мобилише неке одбрамбене механизме... Е, ти механизми сад могу бити разни, као на пример

- само-деструктивни: завист, мржња
- алтруистички: зближавање са пријатељима, помагање угроженима
- хедонистички: тражење одушка у разним задовољствима типа иће, пиће...
- породични: посвећеност породици
- психолошки: апатија
- мобилишући: радити, радити и само радити
- самодовољни: игнорисање

Елем, ти породични мотиви код мене некако претежу. Од када је почела ова криза више сам посвећен породици, идемо у дуге шетње, причамо на разне теме, једноставно бавимо се једни другима. А како чланови наше „шире“ фамилије нису са нама овде у „дијаспори“, тај ново-активирани фамилијарни порив, одведе нас и до отаџбине и то раније него што беше планирано. И тако, веселе седељке са мамама, татама, бабама, дедама, блиским пријатељима.... И наравно, опет скоро свуда прича о кризи... А ми, од толиких прича о кризи, још посвећенији нашим најдражима, ма две недеље нисмо се одвајали од свих њих. Милина.

Покрећу се у тим разговорима разна питања почев од егзистенцијалних, преко филозофских до религијских, затим неких дубоко приватних искустава, дискутује се о социјалном политици држава, о школству, пензионом осигурању, будућности деце, озонској рупи, привредном расту Кине, новој кући комшије Мике, предстојећим изборима, рату у Занзибару... Једноставно, много тога о чему се иначе чаврља али ретко са том неком нотом скривене искрености и непосредности. Страх ваљда и зближава људе.

И тако, реч, по реч....

- По нека заједљива доскочица по клишеу „лако је вама тамо...“ , најлакше се превазиђе сетним осмехом. То најмање боли а делотворно је. (то мој брат од стрица воли да „пецка“)

- Оно што увек изнова фасцинира то су потенцијалне формуле среће т.ј. дефиниције среће или још боље путеви који воде ка истој. Провејавају имплицитно кроз по неку причу, исповест, назиру се у некој животној причи... Види се одмах када је нема – то се не може сакрити. Када човек престане да је тражи, одустаје и од самог живота. Срећа је увек једноставна. У компликованим животима нема се времена за срећу, да се опази „то мало среће“ што чека да буде покупљено ту крај пута. Јури се даље загледано у небо или даљину а тако се често хода по блату. (моја рођена сека је тренутно у контемплативној фази, у принципу се слажем са овим претходно поменутим)

- А онда, као узгред која доскочица, чисто да се зна, „ко је то напустио родну груду у најтежем раздобљу...“ остаје да лебди у ваздуху покривена лаконским смехом и неизреченим негодовањем претвореним у још један архивирани уздах. (у питању је заједљиви даљи рођак, углавном сам га игнорисао за време тог кратког сусрета).

- Тешко је бити пажљиви слушалац. Свако има неку своју причу које жели као неког терета што пре да се реши. Када би једни друге боље слушали, овај свет би био много срећнији. Ако је човек заиста доследан слушалац, схвати да неки заправо и не желе да нешта посебно чују од нас. (ово сам сам смислио : )

- Опет по која реч о новцу и како га стећи...

Увек сам се дивио људима који воле да живе лепо, изнад својих могућности. Њима је често скромност или немаштина равна опакој болести које се треба клонити. Има нечега заводљивог али истовремено само-деструктивног у томе. То се модерно зове „инвестирам у себе“. Бити скроман равно је бити неуспешан, бити неуспешан значи бити сиромашан. Новац схваћен као једино мерило успешности води, чак и у наравно ређим „успешним“ животним исходима до само-негације или због начина на који је постигнут или због недостајућег а очекиваног „златног грала“ на крају тог пута. (овде препричавам едукативни трактат моје маме).

- Ја се бавим озбиљним послом и немам времена за породицу и децу. А данас деца тако пуно коштају (колегиница са факултета, добро је да моја мама није имала прилику ово да чује)

- Било је ту још неких идеја вредних помена, али сам их већ углавном заборавио (ако их се сетим следи наставак)

И тако, вратисмо се кући, са неким килограмом више, неким новим искуствима и као увек са нешто мало сете и среће у пртљагу.

Понекад се запитам, да ли би тако искрена и директна комуникација била могућа да живимо у домовини а не у „белом свету“. Јер чежња и носталгија („поготово у кризним временима“) као извор жудње за топлином и блискошћу каја тражи себи одушка у искрености и привржености и која се обнавља сваком новом посетом, може бити и извор неспоразума и разочарења али о томе нећу овом приликом...

Чудно, како криза може да има и своју позитивну страну.