Бити жена у менаџменту у Африци ретка је појава, а искрено речено осим себе не знам више ни једну другу на сличној позицији. Има овде жена прилично, Африканки које траже мужа, Белкиња које се боре за разна права сиромашних, Разних које су удате и не раде ништа.

Бити жена у менаџменту значи радити као мушкарац, а без неких посебних обзира на захтеве пола или просту физичку конституцију. Једном сам на састанку чула да један менаџер каже другоме ‘break him and make him’ (сломи га па га онда преобликуј према твојим потребама). Тако нешто су пробали и са мном док нисам доказала да баш и нисам од ломљивог материјала и да је ово нешто тврдоглаво српско - сила на коју треба рачунати.

Дакле, једног дана се освртох око себе и помислих да је све сјајно и бајно али да је време да планирам свој приватни зивот, те да би било добро да се породиљско одсуство реши пошто сазнадох да тако нешто у мом уговору уопште не постоји. Беше то пре три месеца и први одговор који добих од шефа над шефовима беше да од тога вероватно нема ништа и да је готово немогуће, те да се ни један акционар с тим неће сложити. Ок, помислих, бар није рекао одсечно ‘не’, а ‘немогуће’ ћу већ да разрадим.

И тако, дан за даном, у свакој неочекиваној прилици скренух ја њему пажњу на моја, елем, права. И на то да је породиљско одсуство саставни део уговора на Западу и да је незамисливо да фирма у 21. веку о томе тек треба да расправља и да се изјашњава.

После отприлике два месеца то је некако доспело до ушију осталих менаџера и акционара и наравно првом приликом сам малтене нападнута да тражим нешто што нема смисла с обзиром да сам неудата и да радим на уговор. Кад вриснух из својих балканских плућа добих и етикету, а дрскост оде и то тога да шеф за људске ресурсе затражи да га убедим зашто би некоме као што сам ја требало уопште планирати породиљско одсуство, и то са све примедбом да нема намеру да ми суди и да не улази у то што сам неудата, већ да просто поставља чисто филозофско питање.

Да не дужим, нисам спавала данима и била сам у врло лошим односима са готово целим тимом. Ни до дан данас не могу да схватим да је овако нешто требало да образлажем или да уопште расправљам са било киме. Онда су предложили 28 дана јер су се ипак мало уплашили с обзиром да је ово међународна фирма и потезање по суду би могло да буде врло неугодно. Тад сам знала да сам победила.

Наравно, 28 дана сам схватила као додатну увреду те смо уприличили састанак са адвокатима у Јужноафричкој Републици. (Да појасним, тада сам већ имала на својој страни шефа над шефовима.) Тај састанак је био прошле недеље: три адвоката из највеће фирме у Африци, један од њих чак „светски адвокат године“, шеф над шефовима, ја, и заговорници мушког шовинизма. Наравно, адвокати су сви били на мојој страни, те не само да добих породиљско већ и неке друге бенефиције.

Право на материнско сада ће имати и све друге жене које су у Senior Management категорији а таквих је 4 на 2000 запослених.

Тог истог јутра пред састанак са адвокатима шеф за људске ресурсе, најгласнији заговорник шовинизма, доживео је породичну трагедију. Ћерка му је имала побачај.

Желим јој брз опоравак и пуно деце, уз плаћено породиљско.