Meni

Moj život u inostranstvu

Vaše priče

Od njive do trpeze

Dim (foto: duchesssa@sxc.hu)

Sedim u Vankuveru  u jednom lepom restoranu i uživam u dobrom vinu i italijanskoj kuhinji. Vreme je sunčano, vetrić pirka, moja žena i kćerka ćaskaju ... sve je lepo, opušteno, nasmejano ... Odjednom, mršavo bledo izbezumljeno lice krvavih očiju i dugačke zamršene kose uskače među nas. Opeče me smrad znoja i prljavštine. Panika. Mršava koščata ruka povlači jaknu moje žene cepajući rukav njene lake letnje jakne. Promukao glas šapuće "Pare, pare molim vas gospođo trebaju mi pare... samo dolar...molim vas". Uspeo sam da u momentu uhvatim ovu spodobu i da je odgurnem na trotoar. Nisam znao da li je bila žena ili muškarac...Spodoba je ležala na trotoaru nekoliko sekundi, drhtala i skičala., a onda se pridigla i oteturala niz ulicu. Sve se dogodilo vrlo brzo. Moja tada četvorogodišnja kćerka nije stigla ni da se uplaši, a moja žena je prozborila "Heroin... jadnica!" Narkomanka, verovatno u tridesetim godinama izgledala je kao starica. Upropašćen život. Užas.

Severna Amerika kao i Zapadna Evropa su najveća tržišta droge. Ova takozvana "trpeza" droge je opisana u mnogim holivudskim filmovima, knjigama, i dokumentarcima tako da ne bih sada puno o tome. Hoću da napišem nešto više o "njivi" droge, o tome gde ona počinje da se gaji i istorijskom kontekstu ove trgovine. Hoću da zaokružim priču "Od njive do trpeze". Neki će verovatno da se zapitaju "...pa kako ova priča pasuje u ovu rubriku?" Pasuje zato što sam ja veliki dao mog života proveo u blizini "njive" - u Jugoistočnoj Aziji.

Zlatni trougao je deo Jugoistočne Azije između Tajlanda, Laosa i Burme (Burma se sada zove Mjanmar). Ime „zlatni trougao“ je nastalo tako što su lokalci opijum zvali svojim zlatom, a i oni sto su kupovali ovaj proizvod od njih nisu imali ništa protiv ovog imena. Dugi niz godina ovo je bila glavna zona uzgoja opijuma. Kako je ovaj region postao centar droge?

Opijum je oduvek bio vrlo popularna rekreativna droga u Aziji. Nešto kao viski u Škotskoj. Međutim, ta trgovina jedugi niz godina bila na niskom nivou, u smislu ponude i potražnje. Kada se to sve promenilo?

Krajem 18. veka Engleska, tada najveća vojna i trgovačka sila na svetu je ukapirala gde je najveće potenciajlno tržište za kupovinu i prodaju svega što je ondašnji svet znao. Drvo, keramika, začini, tekstil, drago kamenje... Onda kao i danas najveća potencijalna ekonomija je bila velika i mocna "imperija zmaja", Kina.

Englezi su u ono vreme u odnosu na Kinu imali nešto što se danas zove "trgovinski deficit". U to vreme čaj je postao vrlo popularan u Evropi ali i druge stvari iz Kine kao keramika, nameštaj itd... Englezi su kupovali dosta čaja u Kini i taj čaj su morali da plaćaju kešom...zlatom. Međutim, posle izvesnog vremena su ukapirali da će moći mnogo bolje da zarade ako počnu da rade "trange frange". Počeli su da masovno gaje opijum u Indiji. Preplavili su kinesko tržište jeftinim opijumom. Kraljica Viktorija je bila moćan vladar i dobar "ekonomista". Od trgovinskog deficita su vrlo brzo došli na trgovinski suficit. Rezultat je bio da se 10% kineske populacije kompletno "navukao" na "gudro". Kineska ekonomija ali i društvo je bilo u totalnom kolapsu. 1838. Kineski Car je najzad rekao dosta i zabranio uvoz opijuma. To se nije svidelo tadašnjim "kartelima" koji su u ono vreme radili pod nazivom Ujedinjeno Kraljevstvo i Istočna indijska kompanija. U nekoliko uzastopnih ratova Englezi su razbili Kineze i ponovo 1842. uspostavili trgovinu opijumom, a usput kasnije i uspeli da uzmu Hong Kong od Kineza. Kako se Engleska širila po Aziji tako se i trgovina a i uzgajanje opijuma razvijalo. Kad su se Englezi ustoličili u Burmi krajem 19. veka tako je i ovaj proizvod postao glavno "povrće" koje je hranilo generacije nedužnih seljaka ali proizvelo ogromno bogatstvo i nesreću za neke druge "seljake" daleko od zlatnog trougla.

Opijum (foto: kashmir@sxc.hu)
Jednom mi je u Bangkoku jedan Amer koji je radio za njihovu ambasadu rekao da je "...droga odličan izvor alternativnog finansiranja". Kako su se ratovi širili uvek je neko u svetu trebao da digne pare koje su bile nevidljive poreznicima. Neko je uvek trebao da finansira ratove u Salvadoru, Nikaragvi, Kambodži...na Balkanu.

Jedno vreme kokain koji dolazio iz Južne Amerike je bio najpopularniji, međutim roba iz Azije ima dužu istoriju, a i veze sa našim balkanskim "biznismenima" su bile bolje u vreme ratova u bivšoj Jugoslaviji..... Albanska mafija je danas kao i ranije bila glavni menadžer ovog tržišta u Evropi. Međutim, kako su se bogatili tako su ukapirali da su oni samo liferanti i mali "prodavci". Shvatili su da ako se približiš izvoru proizvodnje, ako se približiš "selu", robu ćeš moći da kupuješ jeftinije, a svoj dobitak ćeš moći da upetostručiš. Tu šansu su dobili sredinom devedesetih godina prošlog veka. Proizvodnja opijuma u zlatnom trouglu je do tada oduvek bila u porastu. Uvek je neka moćna i bogata zemlja pomagala proizvodnju. Prvo Englezi, kasnije Ameri kada su trebali "alternativno finansiranje" protiv komunista u Kini, Kambodži i Vijetnamu. Kako su Ameri pukli, biznis su nasledili Kinezi koji su svoje "seljake" proizvođače preimenovali u "burmanska komunistička partija".   Međutim, početkom devedesetih Kinezi su izgubili interes za komunizam i našli novu zabavu u kapitalizmu, a takozvana burmanska komunistička partija se raspala u mnoštvo bandi. Tada su u region pohrlili svi koji su bili zainteresovani za proizvod dobrog kvaliteta. Kineske Trijade (kineska mafija) su otvorile kasina i letovališta u Burmi, italijanska mafija je otvorila dobre restorane i hotele u Laosu, lokalne poglavice su preimenovale svoje organizacije iz komunističkog žargona u kapitalistički. Sve je to bila jedna "srećna porodica" pa i nije čudo što su i neki iz našeg balkanskog komšiluka pokušali da im se pridruže.

Cvet maka (foto: straymuse@sxc.hu)
Đole Babac (ime promenjeno zbog zaštite identiteta dotičnog) koji je radio u našoj ambasadi u Rangunu mi je pre nekoliko godina ispričao sledeću priču:. Negde sredinom devedesetih jednog dana je dobio poziv iz burmanske policije. Navodno su na granici sa Tajlandom u Burmanskoj drzavi Šan, uhvatili jednu individuu koja tvrdi da je "građanin albanske provincije Kosovo koje je okupirano od Srbije". Pitali su Đoleta da nije možda njegova država - tadašnja Savezna Republika Jugoslavija odgovorna za ovu osobu. Đole je oduvek bio profesionalac i sledećeg dana se pojavio na vratima glavne carinarnice koja je korišćena i kao imigracioni zatvor. Pogledao je upitnik popunjen od uhapšenog. Kao ime taj je naveo "Džoni Šetač" (kao srpski prevod viskija Johhny Walker). Hmm, tip sa smislom za humor pomislio je Đole. Albanac je bio obučen u nove stvari. Nije izgledao kao neko ko je uhvaćen u džunglama Burme. „Džoni“ je rekao da ne govori srpski iako se predstavio kao Šetač, i bio je vidno uplašen kad je video Đoleta. Čuvarima je rekao da će uraditi sve samo da ne bude izručen Srbiji. Posle nekoliko ne baš ljubaznih reči razmenjenih sa uhapšenim, Đole se vratio u kancelariju ambasade. Sledećeg dana je nazvao burmansku policiju da nešto proveri ali su mu rekli da su Džonija već ekstraditovali za Tajland. Nekoliko meseci kasnije pročitao je vest da su u državi Šan nađena tela „stranaca" koji su ubijeni u obračnu zbog kontrole proizvodnje opijuma. Nije podvrđeno da li su stranci bili belci ali su njihovi skeleti bili veći nego što bi lokalni Azijati bili. Da li je jedan od njih bio Džoni neće se verovatno nikada saznati...
Tu i tamo nastavilo se sa pričom da je albanska mafija pokušavala da se ubaci u region ali je bilo očigledno da Trijade koje kontrolišu tokove droge do Bangkoka i Hong Konga, nikada to ne bi dozvolile.

Mali đavolak u glavi me sada opominje: Čoveče pišeš o „njivi i selu", a ne o seljacima?

Godine 1997. žena i ja smo boravili u Bangkoku. Bili smo tada u selidbi iz Burme gde smo do tada živeli i išli smo za Ameriku, a moja žena je bila trudna. Čekajući na neke rezultate, odlučismo da odemo na sever Tajlanda u okolinu grada Čiang Mai i dalje, do gradića Tačilek na samoj granici sa Burmom.

Tačilek je grad pijaca, a gde je pijaca tu su i seljaci. Pored voća i povrća dosta seljaka je ovde dovezlo onu drugu robu u kamionima da se proda iza zatvorenih zidova nekoliko hotela gde su kupci «debeli direktori » ili kako ih već tamo zovu. Gledali su me nepoverljivo u početku međutim niko bolje ne razbija led nego trudna žena. A niko nije pretpostavljao da njen pratilac može biti nekakva „opasnost“. Posle nekoliko čaša tajlandskog viskija „Mekong“ priča je počela lepo da teče: postao sam „srpski seljak“ sa kojim se može deliti znanje o poljoprivredi. Moji seljaci iz mjanmarske države Šan nisu znali da se njihovo povrće koje se na engleskom zove "poppy" naučno zove P. Somniferum ali su iz iskustva znali da najbolje raste na oko 800 metara nadmorske visine u suvljim klimama iliti u Zlatnom Truglu u čijem smo se srcu tada nalazili.

Nazdravismo jedni drugima „Mekongom“ uz konstataciju da ni viski nije loš ali da su oni sasvim prirodno subjektivni kad su rekreativne droge u pitanju i da više vole svoje proizvode. Sasvim prirodno. I moja baba je uvek najviše volela svoju šljivovicu.

Kasnije te večeri smo se vratili u Čiang Mai. Moja žena ode da spava, a ja ostadoh u baru hotela da gledam televiziju. Svi su gledali direktan prenos primopredaje Hong Konga nazad matici Kini. Englezi koji su Hong Kog zauzeli posle opijumskih ratova sredinom 19. veka vraćali su ovaj grad Kini. Princ Čarls je pokupio svoju zastavu dok se na jarbolu zavijorila velika crvena zastava nove svetske sile. U zlatnom trouglu sam gledao kraj priče o Opijumu. Perfektan kraj? Pa ne baš...

Nekako ne verujem da bi ona jadna žena sa početka ove priče našla utehu da sam stavio njenu muku u ovaj istorijski kontekst. I dan danas mi je žao što sam je gurnuo i nisam joj dao taj jedan dolar koji joj je trebao. 

A.B. Singapur
objavljeno: 09/09/2008.

Poslednji komentari

mixon  | 12/09/2008 03:29

"Spodoba"?? Ovisnike o drogama u civilizovanim zemljama kakva je Kanada nikada ne bi tako nazvali u javnim medijima. Kakva palanacko-balkanska arogancija.

MM  | 15/09/2008 19:41

Lep i informativan tekst zemljace, mozda se sretnemo na Kitsilanu...

Милован Рафаиловић | 01/10/2008 18:55

Овде у Америци стално воде неки рат без којих, изгледа, не могу да живе. Сви ратови су бесмислени, али је најбесмисленији онај против дрога. За све невоље својих суграђана углавном приписују кривицу произвођачима. То сам могао чак чути и од пушача марихуане! Уствари требало би да воде рат против својих суграђана јер су они ти који стварају највеће проблеме. Да они не купе дроге не би ни било проблема. Без потражње нема понуде. Нико их не хвата за руку нити их силом принуђава да ставе дрогу у своје тело. Некако увек испадне да је неко други за све крив.

Za Vaš uređaj postoji Andorid aplikacija, želite li da je instalirate?

Instaliraj Kasnije