Има једна ствар по којој су Авганистан, Бутан, Хаити, Либан, Непал, Северна Кореја, Вануату и Немачка јединствени у свету. И већина становништва Немачке би учинила све да тако и остане.

Шарено друштво, да шареније не може бити, рекло би се, ништа их не може спојити. А може. Банално, спаја их одсутство генералног ограничења брзине на путевима. Наравно, од Авганистана до Вануатуа природа (под којом подразумевам све утицаје климе, државе, друштва и околине, укључујући и Ким-Јонг Ила, талибане и израелске беспилотне летилице) се већином постарала сама да остварљива брзина на путевима у тим земљама лежи далеко испод могућности просечног аутомобила.

Само на неких 6500 километара немачког аутопута ова слобода је загарантована свима. Без обзира да ли имају затамњена стакла и црне регистарске таблице или не, да ли познају шефа саобраћајне патроле или не. О да, као и свака „слобода“ и ова има своје привиде и варке и не може се баш увек користити. И тако, die Autobahn (аутопут, женског рода) има своје проклетство звано der Stau (застој, мушког рода). Ово је кратка прича о њима и мени у којој извесну улогу игра и нама србима у Немачкој тако позната реч, „Бауштеле“ (градилиште, ћирилицом, како се изворно и пише).

Сећам се добро свог првог додира са њима, када су ме први пут возили на посао.

Наш „Мицубиши“ се добро тресао на 150 километара на сат у средњој траци док нас је са леве стране обилазила колона, крећући се онолико брже од нас колико смо ми били бржи од непрегледне колоне камиона са десне стране. „Малко“ сам се придржавао за пластични рукохват на плафону када пред једном кривином наш сувозач викну: „ Кочи, близу је бауштеле, биће сигурно штау!“

И беше. Гомила штоп-светала и укључених мигаваца у исто време. Учинило ми се, ако се ми не упаркирамо у пртљажник овог испред нас, онај иза ће у наш, сигурно. Ипак, добро се завршило. Исто онако како смо прешли првих осам километара пута за три минута, тако смо задњи километер и по излазили пола сата. У колони, стрпљиви као гуске.

 Доста је времена прошло. Навикао сам се на кочења и гушчији поредак. У левој траци аутопута сам провео више времена него у сопственој спаваћој соби. Пар пута су ме и усликали контролори брзине са радарима, на оних других 6000 километара аутопута на којима ограничење постоји. Јер, понегде се од осам ујутру до осам увече мора возити спорије због заштите околине, а од десет увече до осам ујутру због заштите од буке, а ја некако одувек имам проблема са гледањем на сат. Једино када се пакујемо за пут у Србију, ја се увече нацртам испред сата у кухињском зиду као пас који маркира ловину и чекам да секундара стигне остале казаљке на броју један. Тада је све спаковано у кофере и може да се носи доле у кола. То ношење уме и да потраје, јер се геометрија предмета који се убацује мора искористити тако да на крају сав ваздух из пртљажника буде истиснут. Ово је посебно битно приликом повратка, пошто се кајмак и суво месо у вакууму много боље чувају.

Ујутру у осам, три сата пошто је све упаковано, истерујем све живо из куће и утерујем их у кола. Полазимо! У колима је више електронике него што је било у „НАСА-иној“ мисији на Месец или већ где. И што је најгоре, глупи ДВД плејер омета рад ГПС навигационог уређаја! Како ћу сад знати где је штау без ТМЦ пријемника?! Винкс-цуре из игре на Нинтенду ДС се кикоћу. Нервозан сам као пас који је целу ноћ маркирао ловину док се ловац картао у кафани.

Смирујем се тек када се укључимо на аутопут А8 ка Минхену. Добро знам тај пут, али ме увек изненади неко ново градилиште. На срећу, на улазу у свако градилиште се налази се табла величине једно три пута пет метара са детаљним описом свега што се тиче изградње. Ово је одлично за скраћивање времена јер човек има шта да чита док чека да се три колоне слију у једну или две. Користим прилику да измажем волан мајонезом из сендвича. Нисам навикао да читам, а да не поједем нешто.

Излазимо из градилишта на врху једног благог превоја. У даљини видим како се један камион спрема да претекне други. То претицање ће вероватно трајати следећих 5-6 километара. Колона иза претичућег камиона се већ формира. Искусно дајем мигавац и укључујем се у леву траку на низбрдици. Ови из колоне иза камиона морају да ме пропусте овако залауфаног. Задовољно их посматрам док бројим секунде које сам уштедео. Пут је пун, али се може возити нешто преко 160. „Мноого преко 160“, помишљам примећујући бели „Порше“ кабриолет у ретровизору. Инстиктивно тражим погледом у огледалу плавушу на месту сувозача.

Празно! Добро, значи она је возач. Ништа од тога! Сувоњави чикица на крају педесетих година са наочарима, капом и седим брчићама се загледао кроз мој потиљак у неку тачку у даљини, у коју ће се телепортовати чим му ослободим пролаз. Плавуша, ха! Како се само стидим због балканских клишеа којих се за ових седам година нисам ослободио. Ђенка са мном не би проговорио ни реч!.

Бацам још један поглед у ретровизор, пре него што му отворим пролаз. У глави ми се јавља Фројд, још један знанац из гимназијских дана:“Јел' ти то гледаш себе за двадесет година у огледалу?“, пита ме. „Јок ја! Тада се овде неће моћи тако лако у превремену пензију! Знаш ли ти да ће ова криза све да промени? А и он је зато крив“, одбрусим му озбиљно, показујући на „Порше“ у даљини. Фројд ћути, зна он праве разлоге: бркове никада нећу носити, а о килажи оног чике могу само да сањам. Окреће ми онај свој маркантни профил, као ономад на постеру на зиду моје собе.

„Тата, мени је мука!“, подсећа ме моја генетска копија женског пола са сувозачког седишта да је време за принудну паузу. „Сад ћемо стати, душо. Издржи само мало!“, говорим јој док се пластична кесица у њеним рукама већ пуни. У себи живчано рачунам секунде које ћемо изгубити због овог стајања. Са друге стране, није лепо издирати се на дете које има барем десет пута мање повраћања по пређеном километру пута него ви у истом узрасту. Мислим да и дан-дани држим незванични рекорд у томе на релацији ка црногорском приморју, зато сада само стежем волан и ћутим.

Прошло је лако, мама је зачас средила ствар. Идемо даље, срећно пролазимо обилазницу око Минхена, која и поред 4 траке у једном смеру уме да буде болно закрчена у ово доба године. Добро је што путујемо у сред недеље, а не викендом. Изгледа да се и број камиона путу смањио због кризе. Карте су нам се отвориле и до Салцбурга надокнађујемо доста времена. Иако знам да кроз све преостале хабсбуршке провинције до наше границе нема више великих убрзања и да је главна опасност прошла, дајем детету још једну кесицу. Да јој се нађе.

Чудо, нема уобичајених препрека: кроз тунеле у Алпима смо прошли без чекања, “свињета“  (словеначка вињета) од зимус нам се злати на сред ветробранског стакла па су нам сва званична словеначка лица која смо срели успут срећно махала и нису нас ништа питали.

Они су, узгред, пустили неколико километара аутопута од прошлог лета у саобраћај и тако нам поклонили још пар минута у настојању да скратимо пут.

Хрватски цариници на улазу нас, као потенцијалне туристе, брзо пропуштају. Од Загреба на исток нас помаже сунчев ветар у леђа гађајући нас фотонима у ниском лету. Напокон имам идеално оправдање зашто сам прекорачио брзину. Покојни Карл Саган би био срећан зато што је његов концепт космичког погона потврђен. На срећу, овај изговор могу да сачувам за идуће лето, изгледа да су сви они патролни аутомобили са радарима отишли ка Јадрану. Цариник на изласку из Хрватске је још радоснији од оног на уласку: „Брате, имаш ли што за пријавити? Цигаре, кафу...паклу, двије“. Имао сам чоколаду из „Алдија“.

На нашој стрни је већа колона. Чекали смо онолико колико треба уморном Сунцу да погаси моторе и зарије се у панонску земљу. На лицу цариника се види умор. Персирају рутински, одсечно. Проверавају зелену карту аутомобила, број на ветробрану. Загледају набрекли пртљажник.

„Имате ли шта да пријавите? Ништа... Станите са стране.“ Подећају ме на Миру Бањац када је озбиљна. „Отворите пртљажник. Имате ли нешто од техничке робе?“ Тротинет сам искаче напоље, мора да се посвађао са колицима за бебу испод њега. Батеријска лампа осветљава пар кофера и то је то. Пасоши су ми поново у рукама, тротинет је опет унутра. Добро звуче ови сремски зрикавци у мраку!

Аутопут, последњи у низу, је пуст. Још само мало. Спремам се да претекнем усамљени камион. Одједном почиње да ме отпозади шамара стробоскопско светло фарова некакве црне громаде. Инстинктвно се повлачим у десно, уз познато кочење. Огромни „Кајен“ са потпуно затамњеним стаклима праћен „Аудијем Р8“,у истом дезену, прозвижди поред нас задивљујућом брзином. „„Поршеи“ су овде дебљи и недодирљивији“, рекао би Фројд, да се није уморио и заспао.

Излазимо на последњих тридесетак километара пута. Сава нам је на десетак метара са леве стране, комарци и ноћни лептири траже последње квадратне милиметре чистог стакла да би окончали своје јадне животе сударајући се са нашим аутом. Жмиркам после дуге вожње док инкогнито пролазимо кроз село у коме ме свако зна. Доћи ћемо за који дан и ту. Сада јуримо према граду.

Јуримо, стварно, као да смо на аутопуту. А нисмо. Тога постајем свестан тек када видим униформу са флуоросцентним прслуком на сто метара испред себе. Махинално узимам новчаник, унутра је и новац и возачка дозвола. Знам да ћу остати без најмање једног од та два. Спуштам стакло и извирујем напоље, загледам високог полицајца који ми прилази. Спремам се за оно што следи...

... цмок! Трећи пољубац је пукао као „рампа“ коју ми је ударио на баскету пре више од десет година, када смо се задњи пут видели. Сада сам сигуран: стигао сам кући!