Već neko vreme znam za ovu rubriku ali, kao i uvek, trebalo je da se desi nešto pa da i ja napišem par stvari, kao sad kad imam osećaj da me svi zezaju, šef, službenik na šalteru, država...

Upravo se vraćam iz pošte gde sam predala dokumentaciju za „permeso“, čuvenu dozvolu za boravak na prostoru EU. Sa prepunom kovertom A4 formata koju ne daj Bože da izgubim pa sam je ceo dan vukla sa sobom, čekala sam sat ipo vremena da dođem na red i dobijem parče papira koje kaže da imaš prava na...tri tačkice zato što se ono što garantuje Velika povelja ljudskih prava i ono što je činjenica ovde ipak razlikuje.

Sat ipo trebalo bi napisati velikim slovima jer se radi o Vrhovnom božanstvu kada je Italija u pitanju - SATu. Svi, ili skoro svi rade na sat, i nije pitanje kolika je plata (to se ne pita, osim ka dođeš u dragu ti otadžbinu pa je to prvo što te komšija pita, odmah posle kako si i kako ide) - već kolika ti je satnica.

Kosa mi se nakostreši svaki put kad treba da sedim sat vremena i čekam na red, pogotovo kad svi nekako dođu na red pre mene, a moj broj, koji sam uredno uzela čim sam dotrčala, nikako da se pokaže! Svi pogledi uprti u ekran sa brojevima, niko ni na kog ne obraća pažnju kao da će brojevi u tom slučaju možda ići sporije, a meni vremenska mašina, u koju gledam jer znam da kasnim na posao kaže da sam dobrano omašila vek, da brojevi koji prolaze nisu brojevi već ljudi i da im se kao takvima mora ukazati dužno poštovanje!

Preterujem? Možda...ali evo još:

Posle dva izgubljena radna dana u prikupljanju papira, određen broj para bačenih u vetar (a živce da i ne pominjemo), stižem na šalter gde vreme nije isto kao ono koje pokazuje moja vremenska mašina a gospođa od 40 i nešto ima svo vreme sveta da razgleda svaku mrlju na fotokopijama svih stranica pasoša, pa starih „permesa“, pa fiskalnih računa (dakle, opet brojevi a ne ljudi, broj je bitan a ne ime!) dokaza da stanujem u stanu koji zadovoljava njihove potrebe (njihove, za moje niko i ne pita) broju članova porodice itd, itd; svaku neravninu od presavijanja kojih, usput, ne bi ni trebalo da bude.

Zato je neretka slika paćenika koji nekud trče sa registratorima ili ogromnim fasciklama skupljajući svakojake dokaze i koji, za razliku od mene, srtpljivo čekaju svoj broj, pardon red. Onda uvažena gospođa posle silnih pregleda i nekoliko pečata najzad lupi i pečat na papir koji ide meni. Na mene je red i ja ubrzano trpam u torbu draga mi dokumenta koja čuvam pažljivije od svega, a zbog čega sam predmet podsmeha svaki put kad se panično uhvatim za torbu ili džep u našoj lijepoj gde brojevi, kodovi i papiri tek osvajaju svoje mesto. Onda čujem: “Mi racomando, non rovinare!” odnosno da ne savijam taj papir, preporučuje gospođa.

Tada naravno pokulja iz mene:
“Slušajte, gospođo, ovo je samo jedan od papira kojih ima toliko u ovoj administrativnoj državi (o značaju i marenju za šume i drveće, tj. papir drugom prilikom) a ono što je bitno, gospođo, nije ovaj papir već BROJ koji i ovako može da se pročita; broj koji kao nekom čarolijom u sebi krije sve moje, prezime i ime, datum i mesto rođenja, sadašnju adresu sa svim elementima kompetentnosti, broj dece (opet broj) primanja, kriminalnu istoriju (ups! Nju ne, jer ako je ima do ovog broja nikad ne bi ni došlo) i, na kraju krajeva, moju sudbinu koja me je odvela do tuđe zemlje gde moram da zaradim ne za hleb kako se to kod nas kaže, već onoliko koliko je po Zakonu propisano da jedan stranac sa određenm brojem dece mora da ima! Taj broj, gospođo, može da se vidi i na kopiji u boji koju ću napraviti jer ovaj dragoceni papir, kao većina stranaca, zbog bitnosti sadržaja neću ni smeti da nosim sa sobom od straha da ga ne izgubim, ili da mi ga ne ukradu zajedno sa stvarima koje kačim po kvakama podruma dok čistim prljavštinu, dlake pasa i mačaka, žvake, ostatke hrane i izmeta sa stepeništa, jer je to sada posle dugogodišnjeg studiranja i novinarskog rada, moj posao!

I zato, gospođo, oprostite što sam pomalo drčna (kako to slikovito kaže moj muž koji se gastarbajterskom zanatu naučio posle 7 godina i koji nema problema sa sagledavanjem stvari kao ja) i što nemam vremena, kulture i strpljenja za vaše usporene pokrete i preporuke čuvanja bednih papira.

Jednostavno mi se uzburka mozak i jezik poleti da nipodoštava ceo jedan sistem zasnovan na brojevima i papirima zaboravljajuci pritom da se radi o čoveku koji mora da pred vama stoji pogrbljeno (čak i sa 1, 60 cm) jer je šalter tako napravljen da mora da se pokloni dok razgovara sa predstavnikom države!

Oprostite još jednom, gospođo, u svoje i u ime države koja nas je tako gostoljubivo prihvatila, a mi, stranci, tako nevaspitani i nezahvalni!”

Ili, po drugom scenariju, koji ja nisam uspela da odradim, samo progutaš knedlu prilikom doviđenja (a skorog će viđenja biti već pri predaji za sledeći „permeso“) i smatraš da je to tako normalno i uobičajeno...

Ta, zaboga, u Srbiji još nema na svakom koraku u svakoj instituciji i pekari mašina sa brojevima za čekanje koji ti oduzmu i tu, poslednju ljudsku, potrebu za razgovorom ili jednostavnim pitanjem: ko je poslednji? a kojom se otpočinje konverzacija bez koje se beskrajni redovi pretvaraju u beskrajno mučenje.

U Srbiji su pultovi još uvek visoki (kao uostalom i država do koje se, brale, teško stiže!) i osećaš se pred njima malen i jadan, ali bar ne moraš još i da se pokloniš!