Већ неко време знам за ову рубрику али, као и увек, требало је да се деси нешто па да и ја напишем пар ствари, као сад кад имам осећај да ме сви зезају, шеф, службеник на шалтеру, држава...

Управо се враћам из поште где сам предала документацију за „пермесо“, чувену дозволу за боравак на простору ЕУ. Са препуном ковертом А4 формата коју не дај Боже да изгубим па сам је цео дан вукла са собом, чекала сам сат ипо времена да дођем на ред и добијем парче папира које каже да имаш права на...три тачкице зато што се оно што гарантује Велика повеља људских права и оно што је чињеница овде ипак разликује.

Сат ипо требало би написати великим словима јер се ради о Врховном божанству када је Италија у питању - САТу. Сви, или скоро сви раде на сат, и није питање колика је плата (то се не пита, осим ка дођеш у драгу ти отаџбину па је то прво што те комшија пита, одмах после како си и како иде) - већ колика ти је сатница.

Коса ми се накостреши сваки пут кад треба да седим сат времена и чекам на ред, поготово кад сви некако дођу на ред пре мене, а мој број, који сам уредно узела чим сам дотрчала, никако да се покаже! Сви погледи упрти у екран са бројевима, нико ни на ког не обраћа пажњу као да ће бројеви у том случају можда ићи спорије, а мени временска машина, у коју гледам јер знам да касним на посао каже да сам добрано омашила век, да бројеви који пролазе нису бројеви већ људи и да им се као таквима мора указати дужно поштовање!

Претерујем? Можда...али ево још:

После два изгубљена радна дана у прикупљању папира, одређен број пара бачених у ветар (а живце да и не помињемо), стижем на шалтер где време није исто као оно које показује моја временска машина а госпођа од 40 и нешто има сво време света да разгледа сваку мрљу на фотокопијама свих страница пасоша, па старих „пермеса“, па фискалних рачуна (дакле, опет бројеви а не људи, број је битан а не име!) доказа да станујем у стану који задовољава њихове потребе (њихове, за моје нико и не пита) броју чланова породице итд, итд; сваку неравнину од пресавијања којих, успут, не би ни требало да буде.

Зато је неретка слика паћеника који некуд трче са регистраторима или огромним фасциклама скупљајући свакојаке доказе и који, за разлику од мене, сртпљиво чекају свој број, пардон ред. Онда уважена госпођа после силних прегледа и неколико печата најзад лупи и печат на папир који иде мени. На мене је ред и ја убрзано трпам у торбу драга ми документа која чувам пажљивије од свега, а због чега сам предмет подсмеха сваки пут кад се панично ухватим за торбу или џеп у нашој лијепој где бројеви, кодови и папири тек освајају своје место. Онда чујем: “Mi racomando, non rovinare!” односно да не савијам тај папир, препоручује госпођа.

Тада наравно покуља из мене:
“Слушајте, госпођо, ово је само један од папира којих има толико у овој административној држави (о значају и марењу за шуме и дрвеће, тј. папир другом приликом) а оно што је битно, госпођо, није овај папир већ БРОЈ који и овако може да се прочита; број који као неком чаролијом у себи крије све моје, презиме и име, датум и место рођења, садашњу адресу са свим елементима компетентности, број деце (опет број) примања, криминалну историју (упс! Њу не, јер ако је има до овог броја никад не би ни дошло) и, на крају крајева, моју судбину која ме је одвела до туђе земље где морам да зарадим не за хлеб како се то код нас каже, већ онолико колико је по Закону прописано да један странац са одређенм бројем деце мора да има! Тај број, госпођо, може да се види и на копији у боји коју ћу направити јер овај драгоцени папир, као већина странаца, због битности садржаја нећу ни смети да носим са собом од страха да га не изгубим, или да ми га не украду заједно са стварима које качим по квакама подрума док чистим прљавштину, длаке паса и мачака, жваке, остатке хране и измета са степеништа, јер је то сада после дугогодишњег студирања и новинарског рада, мој посао!

И зато, госпођо, опростите што сам помало дрчна (како то сликовито каже мој муж који се гастарбајтерском занату научио после 7 година и који нема проблема са сагледавањем ствари као ја) и што немам времена, културе и стрпљења за ваше успорене покрете и препоруке чувања бедних папира.

Једноставно ми се узбурка мозак и језик полети да ниподоштава цео један систем заснован на бројевима и папирима заборављајуци притом да се ради о човеку који мора да пред вама стоји погрбљено (чак и са 1, 60 цм) јер је шалтер тако направљен да мора да се поклони док разговара са представником државе!

Опростите још једном, госпођо, у своје и у име државе која нас је тако гостољубиво прихватила, а ми, странци, тако неваспитани и незахвални!”

Или, по другом сценарију, који ја нисам успела да одрадим, само прогуташ кнедлу приликом довиђења (а скорог ће виђења бити већ при предаји за следећи „пермесо“) и сматраш да је то тако нормално и уобичајено...

Та, забога, у Србији још нема на сваком кораку у свакој институцији и пекари машина са бројевима за чекање који ти одузму и ту, последњу људску, потребу за разговором или једноставним питањем: ко је последњи? а којом се отпочиње конверзација без које се бескрајни редови претварају у бескрајно мучење.

У Србији су пултови још увек високи (као уосталом и држава до које се, брале, тешко стиже!) и осећаш се пред њима мален и јадан, али бар не мораш још и да се поклониш!