Sreda je. Po ustaljenoj navici koju sam stekao još u Srbiji pijem crnu kafu gledajući tv. Za tu, „našu“ kafu moj prijatelj Sem (pravo ime mu je Sante), inače Italijan koji od svoje treće godine živi u Australiji, kaže da je dobra ali da uvek greškom popije i „onaj gusti crni mulj“ na dnu šoljice.

Probao sam mu objasnim šta je soc ali to je više ličilo na pokušaj amatera da svoju filozofiju podigne na viši stupanj profesionalnosti dok joj u korenu slabašne niti ne daju da se razvije u mlado stablo. Na kraju je jedini suvisli odgovor bio “pa nemoj ispijati mulj“!

Ali da se vratim na priču, evo već par dana razmišljam o jednom dirljivom, za mene intrigantnom događaju koji se zbio prošle subote. Ovde u Australiji je sasvim normalno da radite i subotom i nedeljom (pre nešto više od godinu dana mislio sam drugačije), pa sam tako prošle subote, radeći u Zapadnom Melburnu, gde je locirana moja kompanija, i posmatrajući u nekoj pauzi jednu aveniju i mnoštvo vozila na njoj, primetio oblak belog dima koji je za sobom ostavljao jedan auto.

Ubrzo potom začuh škripu kočnica i videh auto koji se zaustavlja ispod krošnje jednog drveta. I? Kao što sam i mislio, nevolja. Vejn, koji je strručnjak za automobile mi predloži da odemo i pogledamo šta se desilo.

Vejn je po prirodi dobar i susretljiv čovek, ali australijanci i inače se u ovakvim situacijama uvek pokažu kao predusretljivi i voljni da pomognu bez razmišljanja. .

Kada smo prišli videli smo da je u pitanju stari beli Tojotin džip koji me podsetio na serijal “Opstanak” koji sam kao klinac jako voleo da gledam, zbog čeka mi je i nastavnik biologije gledao kroz prste. U tom starom džipu sedeo je muškarac sa ženom i četviri male devojčice koje su bile na zadnjem sedištu. Vejn je slutio da je nesrećniku verovatno „otišao“ motor. Popravka bi koštala maltene kao nov auto.

Gledajući malo u njega, malo u dečicu, upitah ga odakle je. Reče da je iz Papua Nove Gvineje i da je upravo pošao na proslavu 16. septembra koji je inače Dan nezavisnosti njegove zemlje od Australije. Ponudio sam mu pomoć oko prevoza, ali mi se taj ponosni čovek samo zahvalio i naglasio da je odlučio da je sam pronađe.

I sada, gledajući onu malu dečicu, osebno jednu malu curicu okruglog lica i lepih crnih očiju, videh te nemirne poglede, videh nešto u njima, kao da ih je burni vetar opet zahvatio, kao da su talasi okeana bivali sve veći i veći sa tendencijom da poplave novo zasejanu zemlju. Kako to da upravo na dan njihove nezavisnosti u obećanoj zemlji Australiji od koje su se pre tridesetak i više godina oslobodili, sada opet iskopavaju puteve izbavljenja? Da li je mali čovek osuđen da se stalno bori?

Podsetilo me je sve to na sudbinu našeg naroda, koji je uvek kroz istoriju tražio neki svoj topliji kraj bivstvovanja a neretko doživljavao da u sred leta oseti surovu zimu pucanja kamena i snežnih otisaka.

Tog dana me je čekala zabava kod prijatelja iz Kragujevca. Na toj zabavi sam razgovarao sa jednim gospodinom o akcijama i berzama. Tog dana iz mene nije izlazio osećaj gorčine, osećaj poniznosti male tamnopute devojčice ali ni osećaj kristalne svetlosti iz njenih očiju...Njeni potomci će sutra možda reći “da, mi smo ipak doplivali do zlatne obale, našem mučenju došao je kraj“.

Sa druge strane, prisećam se reči mog školskog druga Džordža Santjanje koji je govorio ”ko se ne seća prošlosti osuđen je da je ponovo proživi.” Ima nečega u toj prošlosti, iako je mučna ona je iskrena i čista.

A Papua Nova Gvineja je za mene nekada bila samo rešenje u igri „zanimljiva geografija“...
Život iseljenika, život ne-iseljenika, život u tuđoj, život u svojoj zemlji, jeste samo - život.

Ili što bi naš Nobelovac rekao “život je neshvatljivo čudo, koje se neprestano troši i osipa ali ipak traje”. Život.