У Москву сам допутовао пре више од две године, крајем августа 2007. Радио сам у финансијској служби једне наше грађевинске фирме. Прво што сам желео да видим, пре него Кремљ и Црвени трг био је Храм Христа спаситеља. И тачно тако прва дужа шетња по Москви имала је јасан циљ. Нећу описивати ни своју фасцинираност храмом ни његов изглед. Свима предлажем да га виде.

Ко не може да отпутује у Москву, нека погледа репортажу о њој или бар њене панораме. Прва наредна недеља значила је обавезан одлазак на литургију.Унутрашњост храма одушевила ме је бар као и спољашњост. Ни њу нећу описивати али морам нагласити да је музика, тачније пратећи хор, мој доживљај употпунила.Желећи да купим нешто за успомену наишао сам на један проспект и читајући га сазнао сам да је храм после револуције срушен. Касније сам сазнао да је на његовом месту започета изградња огромног Лењиновог споменика, која је на самом почетку прекинута због напада Немачке на СССР. После рата на том месту изграђен је базен.

На срећу храм је поново изграђен и он остаје победник. Победник који може имати противнике али више никад не може имати никаквог ривала.

Након осам месеци проведених у Москви.Премештен сам у Јекатеринбург, град на Уралу, град кога су Совјети назвали Свердловск, а кога у Русији зову престоница (столица) Урала.

Јекатеринбуржани странцима одмах предлажу да виде Храм на крви, који је подигнут у част Романових, а налази се близу куће у којој су били заточени. Предлажу и одлазак до Ганине јаме, места где су раскомадана и разбацана тела Романових. Сада је на том месту манастирски комплекс (углавном од дрвета) у оквиру кога је и прелепа борова шума која је његов битан део.

Много је зграда на којима су остали трагови старих стилова, углавном зграде института, зграда филхармоније, зграде музеја, много је споменика, али и нових пословних зграда нових трговинских центара. Централни стадион, Ивановска црква, река Исет изнад које се налази неколико камених мостова. Парк Мајковског који је комбинација уређене природе, прелепих скулптура, а у неким даљим деловима присутна је и нетакнута природа. Треба споменути и улицу Вајнера која подсећа на Кнез Михаилову, као и три велика језера која у току зиме прекрива дебео слој леда и која су у том периоду лепа чак и за шетњу.

У граду живи много странаца, највише је оних из бивших совјетских република, Таџика, Узбека, Киргиза... Самим тим присутне су и разне кухиње много је ресторана, кафеа. Наравно у граду има и наших људи, углавном су то грађевинари, неки су ту и више од десет година. Позната су и три српска ресторана („Сербски дворик“, „Балкан грил“ и „Белград“), у њима углавном раде српски конобари. Наравно све то прате и неизбежне приче наших људи, приче људи који живе далеко од завичаја. Хладна клима наговештава да источно од Урала следи Сибир.

Много је интересантног у граду у коме живи близу два милиона људи. Жао ми је што нећу поменути све што он пружа. Мене увек задиви неки победник, прошли или будући. Овде сам у овом граду далеко од Србије, граду на који не могу навикнути, не толико због хладне климе коју не волим већ због жеље да живим искључиво у Србији.

Случајно сам сазнао да и овај град има свог победника. Реч је о храму који се звао Богојављенски Кафедераљниј сабор који се налазио преко пута садашње Свердловске думе. На месту где су била главна врата храма сада се налази Лењинов споменик – симбол новог света.Велика већина староседелаца уопште не зна за њега.Рођени су новом времену у коме су постојали само нови хероји који су забрањивали и да се говори о старим.Слику храма пронашао сам захваљујући једној девојци, где се тачно налазио објаснио ми је један свештеник. Прелеп изглед храма посебно употпуњује неколико купола од којих је главна доста висока. Неколико метара од ограде дворишта храма налазио се споменик Императору Александру Другом. Имао је исту судбину као и Храм. На месту где је било двориште храма сада се налази паркинг испод кога су остали неки гробови и неки споменици.

Простор око храма доста је ограничен али не толико да се храм не може вратити на своје место, место које му припада, победничко место. Свуда по граду на местима порушених цркава ако је икако могуће граде се нове. Овај храм је имаће много већу улогу. Пре него што почне његова изградња потребно је склонити Лењинов споменик. Нећу рећи да њихов нови свет није оставио ништа лепо. Зграда думе урађена у стилу који је био присутан у Стаљиново време прелепа је посебно ноћу кад је осветљена. Љубав према правди и жал за жртвама чији повратак би задовољио правду тера ме да верујем да ће Екатеринбург имати свог победника. Ако је немогуће повратити милионе људи који су били жртве идеологије, повратак храма био би споменик свима њима.