Токио, 25.12.2009. (фото АФП)

Два пута годишње добијам поклоне од студената и њихових родитеља. Прошле и ове године су поклони доста скромнији (криза се види свуда), али као и претходних година су врло практични: сапуни и уље (мени увек дају маслиново јер мисле да сви Европљани само то користе), детерџент за веш, јагоде (сад је сезона овде), пешкири.....Поклонима се нимало не радујем јер су ми само додатна обавеза у већ преоптерећеном децембарском распореду. По јапанским обичајима морам да узвратим поклонима, ткзв. ОКАЕШИ, у половини вредности од добијеног. Посао који се ради из дужности није нимало пријатан.

Јапанци воле (да ли заиста?) да дају поклоне: после венчања и сахране, по рођењу бебе, пре уписа у школу, пре и после операције, после путовања, као израз захвалности или жаљења....једном речју давање поклона је бесконачно и толико је учестало да је већ цео ритуал изгубио смисао. Нико се више не радује поклонима.

Кад дајете или добијате поклон постоје правила понашања. Прво се поклоните и држећи га се обе руке промрмљајте да је ваш поклон ''досадан'' (директан превод са јапанског), што у многим случајевима и није далеко од истине. Кад примате поклон морате се прво мало снебивати и никако га не смете отворити на лицу места да се не би оставили утисак халапљиве особе.

Кулминација давања поклона је у јуну и децембру. Такви ритуали ОЋУГЕН (у јуну) и ОСЕИБО (у децембру) су баш идеално уклопљени јер тада на банковне рачуне запослених стижу бонуси (две до три месечне плате).

Подређени дају поклоне надређеним, студенти професорима, пацијенти лекарима, запослени својим шефовима...Поклони морају бити прикладно запаковани (пожељно је имати ознаку познате робне куће) и пажљиво изабрани.

Токио, 25.12.2009. фото АФП

За све Јапанце давање таквих врста поклона је део ГИРИ (дужност, обавеза). Четрнаестог  фебруара, на дан Светог Валентина, Јапанке дају чоколаде изабраницима својих срца, али исто тако поклањају и ткзв. ГИРИЧОКО (чоколаде по дужности) колегама са посла и шефовима.

ГИРИ је морални принцип који потиче још из феудалног доба из класе самураја. Дубоко је усађен у јапанску свест и сваки Јапанац је научен да се ГИРИ мора поштовати и спроводити. Одлазак на венчање или сахрану, давање поклона и слање новогодишњих честитки, узвраћање помоћи и пажње је често само део ГИРИ. Да би друштво глатко функционисало у свим сегментима, почев од породице па до целе државе, одређени, често непожељни послови се морају одрадити.

ГИРИ је неотуђив део скоро сваког односа: односи у широј породици (свекар, таст : ГИРИ-НО-ЋИЋИ, свекрва, ташта: ГИРИ-НО-ХАХА, односно отац и мајка по дужности), комшије, колеге, подређени и надређени ....

Невољно и често пуни потиснутог и скривеног негодовања, Јапанци ће урадити са вечитим смешком на лицу, нешто што им ГИРИ налаже и што морални кодекс захтева од њих јер знају да ће им такав акт олакшати будућност.

Сама реч ГИРИ је тешко прецизно преводљива и цео концепт је доста нејасан свим странцима. Има пуно тананих нијанси које су непотпуно разумљиве и прихватљиве неком ко није њихове горе лист. Многи странци који овде живе и раде годинама виде ГИРИ као неприродно, неискрео и лицемерно средство које води до хармоничног друштва. Гледано кроз око странца ГИРИ се понекад приближава ивици подмићивања и по западним стандардима је често неприхватљива врлина.

Без обзира колико им је бреме обавеза непријатно, неписана правила се морају спроводити и традиција поштовати.Млађе генерације Јапанаца мењају много шта и старе, традиционалне вредности се полако губе. Ако Јапан настави да иде истим током, данашње бебе неђе морати да шаљу на стотине новогодишњих честитки и на десетине поклона онима за које истински не маре.

Мени је остало да одрадим своју дужност и пошаљем поклоне онима којим морам, с надом да ћу следеће године добити што мање истих. Сигурна сам да велике робне куће, пошта и ТАКЈУБИН (компанија за превоз пакета) трљају руке и искрено се надају да ће ГИРИ наставити да живи и у Јапану 21. века.