Почињем ову причу сећањем на Шопена, који је свуда носио са собом грудву пољске земље. Настављам је стиховима Џонија Штулића:

Пољска
У мом срцу мазурка
Пољска није никад дала квислинга.

У наставку приче морам да сложим и сећања на колеге из Пољске, са којима сам у 90- им радила у интернационалној фирми. Желели су тада у свом очају на сваки начин да остану на овом острву Велике Британије. Углавном су и успевали у томе, док је Пољска марљиво учила своје лекције о комунизму, паду Берлинског зида и распаду Варшавског пакта.

Када је 2005. године и Пољска примљена у европску унију, онда су образовани Пољаци масовно нагрнули ка западу. А одлазили су из Пољске и они мање образовани. И били су често јефтина радна снага многим послодавцима. Само у Бристол их је тог лета дошло преко 50.000. И свуда су све прилагођавали себи. Они су знали да је боље да све прилагоде себи него, да се они прилагоде свему око себе. Свуда су отварали своје прехрамбене радње.

Испред једне од "пољских" продавница у Ирској

Колико сам само пута ушла у те радње, видевши панетоне у излогу и сходно томе помисливши да сам на прагу италијанског деликатеса?! Ако то у некој мало већој улици у неком граду и нису успели да ураде, онда се њихова национална храна опет релативно лако налазила на полицама других радњи а и бројних супермаркета. Када би тражили раднике и станаре, тражили су углавном своје земљаке, желећи да им и тако помогну, па су и огласе за те послове и станове писали на пољском језику. Поред њихових огласа и хране свуда наилазим и на њихове новине.

Тако су им безмало пролетеле три године чланства у Европској Унији па сада, само три године касније, кад је запад захватио финансијски цунами и глобална криза за коју још нико нема глобално решење, Пољаци су почели да се прво спорадично а онда и масовно враћају у Пољску, која је у поређењу са западом сада права пословна и финансијска оаза. Окренуо се точак среће.

Најбољи показатељ успешности једне земље данас је у чињеници да се у њу враћају њени одливени мозгови а Пољаци се враћају јер се Пољска у међувремену изградила и стабилизовала. Враћају се своме језику, својој култури и оном традиционалном фамилијарном окружењу. Враћају се и да у Пољској слушају Шопена. Неки, колико видим и остају. Спавају на улицама и хране се у њиховим црквама, јер немају довољно новца ни за карту . А ако је веровати оним Пољацима које срећем и који су овде већ дуже време, враћају се само они који су скоро отишли из Пољске.

И као да опет чујем Џонија :
Пољска, у мом срцу мазурка...