Наша мала породица кренула је пут иностранства 2004. године и то не далеко од куће, такорећи код комшија, у Швајцарску. Били смо тамо 3 године, искусили све благодети високог стандарда и екстремно развијене параноје, уверили се шта значи "полицијска држава" и уредно се спаковали, схвативши да никада живи до сталних папира доћи нећемо, и кренули пут Канаде.

Наравно, уговор потписан под једним условима у Квебеку се претворио у нешто сасвим друго: „љубавно писмо“ квебешке владе стигло је након 3 месеца живота у Монтреалу, када смо трошећи уштеђевину из Швајцарске купили први прави намештај (ужасно скуп и јадног квалитета) обавештавајући ме, као једину која радим у породици, да ми је порез 46%, те да је уговор који сам претходно потписала неважећи јер је дошло до измене закона о порезима...

На страну новац, сам живот у Канади тј. Монтреалу показао се као немогућ. Сместити децу у школу, заказати код педијатра (и чекати 9 месеци, буквално, на преглед) и плаћати буквално за све осим прљави ваздух ....постало је нешто свакодневно и подизало нам ниво стреса до неиздржљивости.

Кад је пао снег било је макар лепо и хладно, али осим тога, све друго је било ужасно. Сваки рачун за телефон, струју, ренту, долазио је са грешком у корист онога који наплаћује. Случајност или не, не знам, али знам да сам проводила сате на телефону покушавајући да се изборим за тих проклетих 15 или 35 долара...

Онда сам нашла посао у Европи. Немачка. Стара цивилизација, опет уговор на пар година али обећање за десетогодишњи пројекат, онда афирмативно уписивање мог имена на поменути десетогодишњи пројекат и тако, полако, деца која су већ говорила мало француског научише лепо немачки, а ја без иједног дана одмора (јер сам те дане годинама користила за селидбе или посете родитељима, где бих трчала за децом 24сата док остали наравно седе и једу прасетину...) сви смо се некако уклапали осим мужа, који је безуспешно тражио посао...

А онда је пре неколико дана мој шеф изговорио реченицу "Знаш, мораћу да те пребацим са овог пројекта јер немамо више пара, и смањићу ти плату а и уговор могу да ти продужим само на 3 месеца".

Фантастично...

Све лепо, свуда на послу пробај најбоље, дај све од себе а онда... где год да смо, били смо људи који долазе из "трећег" света. Кдд год је требало да се чисти неки сектор, прво би „чистили“ тј. Избацивали баш нас...никакве етике ни морала ту нема, а посебно кад си женско, 40+, са малом децом, из Србије, са српским пасошем, макар и овим новим, ма немаш шансе ни за радно место чистачице...

Дакле, „per aspera ad astra“... Шта ће даље бити, не знам.

Остало нам је још да одемо на Нови Зеланд. Ваљда се од тамо теже одлази?