Још увек памтим дан када сам стигао у Брно. Станица је изгледала офуцано, типични пример већине српских аутобуских станица. Тачно у 6 ујутро изашао сам из аутобуса, напустио мало друштво нас 10-ак Срба који смо кренули пут Чешке. Осетио сам се као одсечен од света док је то мало мојих земљака што сам имао одлазило пут Прага.

На први поглед град је изгледао запуштено, али као и остали, има своје ружне и лепе делове. Први радни дан био је у понедељак, али сам на наговор пријатеља дошао у петак ујутро не бих ли имао мало времена да упознам град. Цео викенд сам провео у обиласку, све је изгледало тако чисто, сређено, тихо ушушкано међу околна брда. У граду је ваздух чист, градски превоз је тачан у минут, а на пешачком прелазу вам чак и стају.

Али опет, први утисак не даје тако много информација, као да на основу оно мало информација одлучимо да ли нам се нешто свиђа или не. Мени се Брно кад град који је дотеран и сређен веома свидео.

Ево сада, после пар месеци могу рећи нешто мало више о земљи у којој сам се затекао.

Менталитет је потпуно другачији од нашег; иако ми је у почетку одговарао, сада ми веома смета.
Чеси не воле нешто претерано да се друже, сваки дан се затварају у кафане, тако да град око 7 увече изгледа као да је 3 ујутро, иако има 70 хиљада студената. Ја живим на 500 метара од два велика студентска дома, и то се уопште не примети, град је једноставно „мртав“.

Немају неки смисао за хумор, увек су уздржани и шта год говоре, гледају да вас не увреде.

То наравно не важи за људе које сретнете по граду, у продавници итд, који вас - чим примете да сте странац - одмах игноришу и нису баш предусретљиви.

Ноћни изласци обично почињу у 7, завршавају се у 12, и више изгледају као неко окупљање на које нас неко тера да идемо, где се углавном расправља о неким темама које би вам биле досадније него да седите код кући. Ако је неко од читалаца некада ишао на неку славу у село где се домаћини препиру чија крава даје више млека или ко има бољи трактор, а ви само гледате у сат, онда знате о чему говорим.

Од опчињености градом до схватања праве природе и менталитета Чеха није дуго требало.
Сада разумем зашто у целој земљи живи тек око 1.700 Срба, ако се добро сећам.

За мој укус су превише хладни и уздржани, никада не причају отворено, не коментаришу, све држе у себи, међусобни разговори се своде на приче типа:”Шта ћеш радити данас?” које умеју да излуде понекад, јер ме то један Чех пита сваки дан када идемо на ручак.

Недостаје ми менталитет који дели већина балканских народа. Осећам се као да живим у пензионерском граду где је све тихо, све је тачно у минут, све ради како треба, али живот не постоји, као да је на апаратима.

Надам се да сте разумели шта сам у најбољој намери хтео да поделим са вама. Поздрав,