Прошао је један месец од мог доласка у Рим … радим у једној породици, немам превише обавеза, али немам ни превише зараде, 350.000 лира (350 марака). Ујутро се пробудим, спремим клинцима доручак, увеће већеру, јер су деца добро организована после школе, баве се спортом и осталим активностима … Суботом и недељом сам слободна….Без проблема могу провести викенд ван куће…нико ме не пита где сам била…..

У међувремену сам сређивала папире за стални боравак…Опет су ме преконтролисали од главе до пете, да не носим неку заразу од оних их трећег света,могуће туберкулозу……Побогу људи знате ли ви где је Београд? Никад чули, понеко од оних старијих сећа се Тита и говори да је био диктатор…..а ја се не сећам да нам је у Југославији било лоше у то време…

У међувремену док су моје име Марија „искусни“ полицајци изговарали као Мариђжа, похађала сам бесплатни курс италијанског у социјалном центру…у слободно време,сам куповала мерендине (ужине) за клинце и уживала у обиласку зоне у којој сам живела..некако су ме очарали ти мали вртови, пуни цвећа и палми, окружени мермером и високим оградама од улице…Вила Ада ми је била близу и подсећала ме на Кошутњак….

Породица је била фантастична, клинци лепо васпитани, и њихов енглески је напредовао.., Како су њихови родитељи били разведени (што је сасвим нормална прича, која постаје и свакидашњица у целом свету), викендом су ишли од оца…. Остајала сам сама у стану, и то је почело да бива досадно, али се нисам трудила да стварам пријатељства…Више бих времена проводила стварајући скице, са оним што сам имала и што сам налазила око себе… Слушала сам касете које сам понела са собом из Београда - ЕКВ, Октобар 1864, Симпли ред, и неке демо снимке моје групе из времена 80-90...Некако су ме пуниле енергијом, а понекад издале сузом, па опет била сам им захвална……Понекад сам гледала тв и чудила се програмима на којима су продавали златно прстење за мале паре, и где су програми Ватикана били заступљени на споредним каналима, заједно са онима који су прорицали будућност и ослобађали вас црне магије. Некако је све било ново за мене, или могуће исто само се говорило другим језиком.

Једног дана назвала ме власница агенције да упита како ми је у породици…Били су јако коректни према мени, и то сам ценила. Власница је била хрватског порекла удата за Италијана … Питала ме да ли излазим негде? Да ли познајем неког?

После краћег разговора рекла ми је да постоји један локал близу Пантеона у коме се скупљају наши из Југолавије…..Праве неку журку, па ако сам расположена у суботу? Дуго сам размишљала да ли да идем, јер ни у Београду нисам била посетилац тих забава…

Стигла сам до Термини-ја(главна железничка станица), одакле сам узела други аутобус,и на сву срећу пронашла слободно место на задњим спојеним седиштима….Осећала сам десетине погледа на себи…Питала сам се да нисам умазана или нешто слично?…А онда када сам боље осмотрила околину, схватила сам да су сви у аутобусу били тамне боје коже, обучени у тамне боје,тамних погледа…Ја сам одударала са плавом косом, обучена у нараџасто од главе до пете. А онда у једном тренутку,сви су почели да ми се осмехују и да ме поздрављају…

Локал сам брзо препознала, био је различит од осталих …Из њега је допирао жамор помешан са “Brothers in arms” од Dire Straits. За шанком је једна наша млада глумица из Београда….За пола сата упознајем све госте…Као да се цела Југославија скупила на једном месту: Срби, Босанци, Далматинци, Македонци, Словенци, Црногорци….Сви у Риму из истих разлога, сличне приче, слилчне судбине, са једном “малом разликом”, која се брзо примети…Некако ме све подсетило на Београд: паркирани мерцедеси или бмw, или нека хонда…..или тај хладни поздрав девојке која је студирала заједно самном на Академији, а знам да потиче из угледне београдске породице….Па опет, била сам срећна, нисам више сама…..,помислих…..Како сам се преварила....

(наставиће се..)