Мој живот у иностранству
Ваша искуства
Шољица кафе
Првих година мога живота у Аустралији понашала сам се као изгладнело псето кога је изненада запала масна кост. Халапљиво сам прождирала своју коску “terae incognitae” - непознате земље: “нових“ људи, могућности да се види ово и оно, да се сазна, упије и задовољи радозналост, жеђ за “светом”.
Многе на почетку тресе та грозница. Дани обећавају. Обећања су шарена и чине се важним.
А, онда, како време протиче, полако почиње да испливава на површину сумња. Зашто? Чему? Када? Пошто? Колико?
Јутарње кафе суботом. Самотњачки тренутци обраћања самој себи док мој син спава. Ушушкан мојом неподеривом бригом у капутићу дечје безбрижности. Пишем најкраће писмо кући, писмо које се зове уздах. И вечито питање без одговора и одјека: Да ли је ово оно што сам хтела? Или једино што сам могла?
Аустралија је ново место - са дивљом лепотом природе и сировошћу почетка. (Шта је двесто година него почетак?) Ни трага од патине и декадентне размажености старе даме Европе. Можда, понегде у траговима, засветлуца старо сребро викторијанске Енглеске, кофери миграната замиришу на стару чипку и пожутеле слике, али у суштини то је “врли млади свет “ технолошког напретка који гази ужурбано, не осврће се много за собом, јер много није за собом ни оставио, а у даљини замамно варљивим сјајем светлуца новац.
Можете да замислите нас, гладне великог света, како зујимо уоколо као пчеле и упадамо у ову теглу пуну слатка која се зове „бољи живот“... После, долази отрежњење. То је дечија болест коју овде махом сви прележе. Време омамљености полако нестаје и почиње да нас мучи, дуго, прикривено и свакодневно неумољивост удаљености од свега и свакога ко нас је обликовао, од онога што се зове отаџбина.
Аустралија, место болног прилагођавања, инстинкта за преживљавањем. Невиност почетка и коначност немирења.
Кажу да је еукалиптус лековит. Знам да у своје гране ушушкава све моје туге и чежње, мири ме са својом судбином. Ова маса воде са Пацифика, тако страшна и величанствена у исти мах, води ме у свој бескрај и изравнава све у савршеној равнотежи двају плавих хоризонтала - неба и мора.
Опори мирис мора и шкољки ме враћа у садашњост. Овај жути песак по коме газимо је песак од кога треба да изградимо свој замак.
Моје дете пушта упорно свој папирни брод да заплови овом великом водом. Упорно. Поново и поново. Ја гледам са стране, на сигурној удаљености са чврсто укопане стене.
Окидач на фотографском апарату мога сећања окида. На небу и мору се пламено црвени залазак огромног сунца.
Последњи коментари
prica je super,jedino da vas zamolim da nastavite.ja sam od skoro morao doci u Belgiju,bilo mi je isto mnogo tesko,sam u Evropi sa 22 godine,bez familije,drugova,nikog nisam imao,kao da sam bio sam na pustom ostrvu.prosao sam mnoge teske trenutke ovde,pa me malo vasa prica podseca na moju.jedino me boli to sto nas narod nije toliko slozan,kao recimo neki drugi narodi sa balkana.veliki pozdrav
Marija,neverovatno kako imamo isti dozivljaj u zemlji blagostanja.Obisla sam skoro sve vece gradove.Najvise sam provela u Sidneju i Brizbenu u Srpskim kucama sa decom.Bili smo gosti kao folklorna grupa iz Amerike.LA.
Ja zivim u Loa Andjelesu bolje reci u predgradju,New Port beach,sve je ususkano, zavijeno i prelepo.Uzivam u testiranju vina i hrane,a kafa mi je problem jer niko ne uziva.
Sve na brzinu.Ne star baks kafa i slicni laci te kafe.Trideset godina u Americi,kao da sam juce dosla. Amerikancima sam interesantna i vole moj stav i postuju me vise nego moji najrodjeniji.Uzivam u prirodi jer je raznovrsna i prokrstarela sam celu Ameriku vise puta uzduz i popreko.Prelepe li drzave i divnog naroda,ali ja se osecam da ne pripadam ovoj sredini,podneblju i sjaju.Sve imam , status, kucu i Leksus kola iz miloste ga zovem goldi,radi ko svajcarski sat.Djabe kad sam ne sretna,daleko od svoje zemlje koju posecujem svake godine u razlicita doba godine i za razna zbivanja.Ranije su me roditelji ocekivali,brat i njegova familija.Sada oni zive u Australiji.Otac umro.Drustvo se razislo,pomrlo i nestalo iz mog srca nihovom nebrigom. ali ne i moje ulice Beograda koje su sve lepse,specijalno Dalmatiska,kod Botanigke baste preko puta najstarije skole, Vuk Karadjic.Ulica lipa i ima nesto sto ni moji me ne razumevaju a kako ce me stranci.Vreme je pozeleti se moze u svojoj basti puna smokava i grozdja iz mog kraja. Procitah Vas clanak i pod divnim utiskom pozelih da kazem moju rec i rec zahvalnosti da nas ima takvih kakvi smo.Kao prasci,pcelice,ili ribe u vodi i ptice na slobodi.
A pitanja da li smo doneli dobre odluke vreme ce da pokaze.Ja mislim da nisam.Raspolovnjena,na dva kontinenta koji svaki ima svoje cari.Rat je mozda dobar izgovor za vecinu otislih.Deca su pustila svoje korene..dobila sam puno i jos vise izgubila.Izgubila svoj duhovni mir,potrebu da budem deo familije,zemlje gde sam rodjena,skolovala se i izrodila decu.Sada sam kao cardak ni na nebu ni na zemlji.Povratka
Povratka nema.Kad sam se vratila u Beograd vise od cetiri meseca,moji pogledi,pitanja i ovde se postavljaju.Zasto?Nemir je usao,sva blaga sveta nemogu biti na jednom mestu.Ali sam srecna.Sama sa sobom u svom gradu u svojoj ulici uz kafu na keju Dunava.
Bez dece bez moji prijatelja iz kraja u Americi.