Доста је времена прошло од мог првог и последњег чланка „Москва – Дивљи запад 21. века“, па реших да са вама поделим и своје утиске из руског Версаја – Санкт Петербурга.

Када се Србима спомене Петербург, то одмах изазове позитивне овације и успомене са екскурзија 70-тих и 80-тих година. Град се може поделити на два дела: северни и јужни. У северном делу се налазе стари булевари, дворци, цркве, речни канали, лука, бродоградилиште, мноштво музеја, Дворцовски трг, Ермитаж и друге лепоте овог велеграда.

А доле...

Вероватно због тога што сам у овом граду био „мали милион“ пута, јужни део је увек на мене остављао „најјачи утисак“. То је склоп старих сивих зградурина, са никада реновираним фасадама, окруженим стотинама „хрушчовки“ у најгорој фази распадања. Мноштво прозора затворених даскама, полу-висеће терасе, које сваког тренутка некоме могу пасти на главу, прљава дворишта и мрачни улази у зграде....то је управо оно што овај део града чини толико невероватним, с обзиром да Петроград сматрају најлепшим у Русији.

Примећује се очигледна разлика између туристичког дела града, односно северног, у коме се налази мноштво кафића, ресторана, дискотека и барова и јужног у коме је врло тешко наћи киоск и купити хладну кока колу.

Видео сам царско село и „Петергоф“, али о томе се већ толико тога писало, да не желим да се понављам.

Када ме је власник фирме, за коју сам тада радио, одвео да ми покаже елитни крај у коме је саградио кућу, остао сам фрапиран.

„Елитни крај“ се налази тик уз напуштену фабрику за прераду рибе, која само као појава убацује страх у кости – могу тек да замислим колико је пријатно спавати поред прозора са погледом на разрушене зидине комплекса величине као стадион „Маракана“.

Кућа као кућа – ништа посебно. Ђакузи, сауна, дневна соба са камином и подрум са теретаном на мене лично нису оставили никакав посебан утисак. Двориште – ограђено оградом вишом од оне око централног затвора. Земља, исто као и кућа са опремом вреде милионе, додуше врло неосновано, као и многе ствари у Русији, али шта ћеш – без пара више ни бургија не врти.

Када се само сетим детињства и година проведених у викендици код бабе и деде у Шимановцима, природе, чистог ваздуха и огромног плаца пуног зеленила и све то само визуелно пренесем овде, схватим да сам био милионер, иако је дедин плац након његове смрти продат за ситне паре. Поставља се питање: да ли је дедин плац био потцењен, или је кућа мог бившег шефа прецењена?

По мени, највећи проблем у Русији није капитализам, већ индивидуализам и изолација друштва због страха за сопствену сигурност. Као и у Москви – петербуршки богаташи дижу огромне кућерине, ограђене зидинама и живе у свом малом свету из ког се не виде беда, јад и сиромаштво.

Што се тиче менталитета, морам да признам да најпријатнији и најкултурнији Руси живе управо у Санкт Петербургу. Након московског хаоса, који чини 15 милиона људи, одлазак у петомилионски град ми дође као одлазак на Хаваје. Људи су опуштенији, веселији и отворенији.

Након обиласка ове „велелепне“ куће и овог „ултралуксузног“ краја, у коме, како сам касније сазнао има викендицу и градоначелница Санкт Петербурга, упутили смо се у центар. Поново смо пролазили кроз јужни део града, који је одавао врло тужну слику. У прегради у вратима његовог Волво џипа, спазио сам карту и замолио га да погледам.

Приметио сам да „лепи“ део Санкт Петербурга чини неких 30% града, док на тужни, јужни остатак града у коме већина становништва живи и ради, иде 70%.

Данас, након толико путовања у Петербург, када ме неко пита шта мислим, углавном саветујем: само не гледај доле.