“Мислим да вам нису потребни антибиотици”, каже ми доктор пошто ми је прегледао грло.“ Али, заиста ме боли и изгледа упаљено”, ја и даље инсистирам. Коначно, он нерадо пристаје и даје ми рецепт.

То је био мој први сусрет са доктором Ф, енглеским лекаром, плавкасто-смеђе косе и плавих очију. Ординација је била смештена у једној приватној кући специјално адаптираној у те сврхе. Било ми је потребно дуго времена да се навикнем на уске ходнике и стрме степенице. Ординацију сам пронашла у телефонском именику, тражећи оно што ми је географски најближе.

Лето је било на помолу, дани су постајали све дужи а ја сам успут и поцрнела носећи стално шорц и атлетску мајицу. Благи поветарац је доносио мирис мора у наш градић, који је био последња станица на једном од кракова лондонског метроа. Често сам се шалила да је једина предност тог градића била у томе што је близу Лондона, као да нас у том Лондону чека енглеска краљица лично да нас угости чајем и колачима са јагодама и шлагом.

Доктор је ревносно попуњавао мој картон јер сам била нови пацијент. Не знам тачно како али повео се разговор на тему општег женског здравља и доктор ме је питао да ли сам имуна на рубелу. Такође ме је запитао и за датум мог последњег ПАП теста. Одговорила сам да се не сећам тачно датума, а у ствари нисам никад ни имала урађен тај тест. Тада ми је предложио да се тест обави и рекао да би он то могао да уради одмах. Без много размишљања пристала сам на тај предлог, јер ми је одговарало да не губим време заказујући нови термин за преглед. Приликом прегледа учинило ми се да се зацрвенео у лицу, али сам одмах одбацила ту помисао рекавши себи “ко зна колико се женских тела нагледао у својој лекарској каријери”.

Захвалила сам се на прегледу и рецепту за антибиотике и отишла својим путем не размишљајући више о томе. Нисам хтела себи да признам да ми се доктор допао из мени неких необјашњивих разлога иако је био неупадљивог изгледа. Осим тога видела сам венчани прстен на његовој руци и претпоставила да не само што је ожењен него да сигурно има и двоје-троје деце.

Доктора сам и даље повремено виђала због неких мањих бољки, а понекад и у граду, кад бисмо се срдачно поздрављали. Мој јужноевропски темперамент је хтео да га позове на кафу, али сетивши се лекарске етике о односу између доктора и пацијента одустајала сам од те идеје.

Затим су стигла и бурнија времена. Наша мултикултурална средина пунила се придошлицама из Европе. Прво су се појавили источни Немци а затим и становништво из подручја Југославије погођених ратом. Било је и младића из Београда који су хтели да избегну мобилизацију. Свет какав смо познавали не само да се нагло мењао него се и рушио око нас.

Коначно је стигла и моја сестра са породицом, ухвативши последњи лет ЈАТа из Сарајева. Препоручила сам јој да се пријави код истог доктора као пацијент. Њен коментар је био “онај смијешни доктор, само нешто записује у неку свешчицу”. Нисам јој рекла да он мени није изгледао ни најмање смешан, чак напротов за мене је представљао оличење мирног, стабилног и удобног живота за којим сам потајно чезнула.

Како нове придошлице а тако и ја, стално смо били у потрази за новим радним местима. Факултетски образовани прихватали смо се разноразних послова. Докторице из Сарајева су чистиле куће богатих јеврејских породица, а хирурзи су радили као аутомеханичари. Од њих сам чула како је тешко положити лекарски испит ПЛАБ да би могли да раде у својој струци. Поред тога што смо радили сви смо ишли и на разноразне курсеве да бисмо употпунили и осавременили своје квалификације.

Живот нам је наносио разноразне ударце, али ми смо корачали даље. Патили смо од разноразних бољки, али смо их прележали стојећи и у ходу. Ко још има тај луксуз да изостане с посла?

Постепено доктор је нестајао са мог радара. Сад сам већ радила у Лондону и уз посао сам имала и приватно здравствено осигурање.

Као што смо се мењали ми тако је и наш крај почео да се мења. Изграђене су нове зграде и куће, па чак и хотел.

А онда је дошло и време пресељења ординације у нове савремене просторије изграђене у скандиванском стилу, од мешавине фасадних цигли, стакла и дрвета.

Једном приликом сам пратила мајку на лекарски преглед због превођења, И тада сам у новој ординацији угледала слику посвећену некоме истог презимена као мој доктор. Ниједног тренутка нисам помислила да се то односи на њега, јер из искуства сам знала да у лекарским ординацијама врло често раде отац и син заједно. Приметила сам да доктора нисам дуго видела, али сам претпостављала да је можда негде отишао, да је нашао други посао, или да се придружио некој светској организацији као што су Лекари без граница.

Али онда, сасвим случајно, сазнала сам за разлог зашто га више нема. Доктор је сам себи одузео живот. Био је мртав већ неколико година. И није ни дочекао да почне да ради у новој ординацији.

После првобитне неверице, преплавио ме је талас туге. Сетила сам се тог дана у ординацији, када смо обоје били на прагу живота и када је све изгледало достижно. Из једне штуре читуље сазнала сам да је рођен у једној скандинавској земљи, да је ишао у приватну школу и да је завршио студије медицине на оксфордском универзитету. Био је ожењен али није имао деце. Становао је у једној богатој четврти. И да је само пар година био старији од мене.

Није могло бити веће разлике између њега и нас. Сећам се да сам имала утисак да нас некако чежњиво посматра, као да нам завиди. Виђао нас је како трчимо с посла на посао, како вучемо кесе са пијаце, чудио се како групно долазимо у ординацију да подржимо једни друге, и што по речима једног нашег писца “хајдучки упадамо једни другима у живот”.

Жао ми га је јер не знам зашто се његов унутрашњи свет бесповратно срушио. Док смо ми стално крпили рестлове наших живота како смо знали и умели, он свој није могао да закрпи. Жао ми је што је сматрао да је његов живот изгубио смисао. Нисам имала прилике да му кажем колико ми је значило његово присуство и да је у периоду када је моја домовина нестајала са географске карте, када сам постала расељено лице у свом одсуству, када сам имала пун именик адреса које више не постоје, да је он постао једна константа мог живота, један део света који се не мења, и који није подложан тегобама било које врсте.

Осетила сам се лично погођена његовим чином. Схватила сам то као издају. Све време сам сматрала да живим једним привидним, нестварним зивотом, који ми се наметнуо, какав нисам желела, а он је био тај чији зивот је био стваран и употпуњен. У његовој читуљи се наводи како је “испунио своје амбиције да ради као лекар опште праксе у мултикултуралној средини.” Да, испунио је своје професионалне амбиције, али није стигао да одсања неке од својих снова.

Знала сам да је некада имао страст за животом, јер сам видела сјај у његовом оку и осетила откуцај његовог срца тог једног давног летњег дана у његовој ординацији.