На огромном броду „Аустралис“, 2000 путника и 500 чланова посаде, далеке 1969. године на путу из Данске за Аустралију, упознали смо, супруга и ја, пар Аустралаца : инжињера Карла Проста, Немца који већ десетак година живи у Аустралији и његову жену учитељицу Кери.

Приближно истих година, дружили смо се као ”школски”. Месец дана заједничке пловидбе изродило је нашу одлуку да се настанимо у Вулонгонг, где они живе.

Град на обали, око 70 миља од Сиднеја, нам се одмах допао. Косином окренутом према океану, личио је на јадранске приморске градове.

Стан смо добили у огромној вили богатог Грка-Македонца Тома Тасиоса и његове жене, наше Личанке, Зоре. То је ранијим власницима био стан за послугу кога Том и Зора нису користили па су га нама издали.

Поред зграда и поседа имали су у центру града луксузни ресторан ”Каптол” у који су сви били добро дошли - осим Хрвата. Том није против њих имао ништа али је Зора и те како имала. Браћа и отац су били лички четници а она је са њима на крају рата преко Египта стигла у Аустралију. То је било време активности емигрантских организација, једних против других и оба против комунистичке власти у Југославији. После свих прича о емигрантима и могућим последицама при повратку у земљу, пажљиво смо бирали са киме се дружимо. Али човек снује, а Бог одлучује.

Пракса исплаћивања плата у то време је била таква да су плате ишле директно на банковни конто, а банке се бориле око клијентеле. Како већина новопридошлих имиграната није знала енглески, банке су запошљавале преводиоце, који су помало радили и друге ствари за клијенте.

У банци у коју је стизала моја плата радио је као преводилац извесни Јосип Деканић, емигрант, учитељ из Ријеке. Један врло углађен и љубазан цовек, нешто старији од нас. Кад год смо долазили у банку за неку услугу он се са нама задржавао у дужим разговорима, док се није једног дана, на наше изненађење, позвао да нас посети. Те вечери се појавио са својом малом ћерком, као гарантом добре воље. Да не ”дуљим” он и Драгица су нам постали блиски пријатељи.

Четврти актери приче, коју покушавам да испричам, су Џон Вордл, професор поморског колеџа, за време рата капетан подморнице у Северном мору, и његова жена Мери. Штрајк железничара на возу за Сиднеј где сам ја тог дана имао важан састанак ме је преко стопирања ставио у везу са овим дивним човеком.

И сада, као у доброј енглеској крими причи – сви актери се срећу на на једном месту, у овом случају на нашој слави Свети Никола, 19. децембра. Ишли смо логиком да су сви они наши пријатељи, зато су и позвани, а ако имају нешто једни против других то је већ њихова ствар. Овде смо, пре свега мислили на Зору и Тома на једној а Јосипа и Драгицу на другој страни. Нисмо ни сањали далеко већу драматику са овима који нису са наших простора.

Гости су заузели своја места, вечера је у току и разговори су углавном конвенционални. Зора одавно није имала неког Хрвата у својој близини па је показивала чак и неке знаке знатижеље. Јосип далеко култивисанија особа се понашао ноншалантно, док су Драгица и Том деловали незаинтересовано.

Разговори су се водили на енглеском и као што правило пристојног понашања налаже, за време ручка се политика није помињала. За крај вечере је сервирана кафа са коњаком или ликером.

Тек тада је Џон започео са својим успоменама из рата. Незнајући да је Карлов отац био капетан немачке подморнице у северном мору, кроз причу се са запрепашћењем констатује да су Џон и Карлов отац били директно том рпиликом на супарничким странама и да је, можда, Џонова подморница потопила подморницу Карловог оца којом приликом је он заједно са целокупном посадом погинуо. Настао је тајац, нисмо знали како да се понашамо, како се год окрене испада да је Џон, највероватније ”убио” Карловог оца.

Далеко млађи Карл је прекинуо тајац лепим коментаром који се завршио са: било је шта је било – поменуло, се не повратило се. Касније су се код нас још пар пута сретали и Карл је увек тражио од Џона да нам прича догађаје из времена рата у Северном мору.

А ови „наши“? Јосип је био човек потпуно ослобођен од шовинизма па му је лако било да недовољно образовану Зору убеди у своју добру вољу. После Светог Николе код нас уследила је, на чуђење хрватске заједнице у Вулонгонгу, вечера у Каптол ресторану гна којој су наравно били и Јосип и Драгица.

Од живота се можемо свему надати, јер живот је чудо.