Dugo se već spremam da podelim svoje iskustvo sa vama, ali kako da započnem svoju priču, kako da odaberem pravi uvod, kako da kažem sve ono što mislim a da to ne deluje nekako otrcano, kako da pravilno zaključim svoju priču koja još i nema zaključak, koja ustvari možda tek počinje...

Došla sam u Češku „davne“ 2003. godine. Niti me je rat naterao, niti sam jurila neku nedostižnu sreću, za Balkan neshvatljivu, niti sam želela da svoje intelektualne sposobnosti prodam za bolju paru...jednostavno takva je bila situacija i prilika i rešila sam da je prihvatim, takvu kakva je, sa konstantnom devizom u glavi „kući mogu uvek da se vratim“. I evo, životarim već sedmu godinu u toj zemlji koju su drugi za mene izabrali...i ne žalim se!

Prva godina, kao i svaki početak, beše splet uzbuđenja što zbog neizvesnosti od novog, što zbog sanjane samostalnosti a ujedno i straha da se neću snaći ni pronaći. Imala sam 19 godina, neko će reći mnogo a neko malo, no ja tek oslobodih krila po Beogradu a već se nađoh u prilici da ista krila širim i u Pragu

Zbunjena, udaljena od svih dragih mi, daleko od sigurnosti i bezbrižnosti ali rekla sam biću jaka i neću se žaliti! I tako moja prva godina u banji Podjebradi prolete brzinom svetlosti. Mi bismo to mesto nazvali malo bolje uređenim seocetom sa malo većim potokom i dve diskoteke, al‘ ne bih volela odmah sa kritikama da krenem…

Naučiše me u toj kvazi banji za „samo“ 365 dana da natucam češki jezik tek toliko da mogu da zatražim rohlik (kifla na češkom) u pekari i da napišem par reči koje će mi trebati na fakultetu: rovnice (jednačina), vjeta (teorema), vizkum (istraživanje), jadro (jezgro) itd. Dobro se sećam tog vremena, kao juče da je bilo.

Poslednju nedelju maja provelimo smo popunjavajući prijave za fakultet. Ehej, cela nedelja u školi posvećena ispunjavanju jednog jedinog parčeta papira... Papira koji je, kako ce kasnije pokazalo, odredio naše buduće profesije...i sve mi se nekako čini da sam tada popunila prijavu za fakultet a da nisam ni bila svesna šta ću konkretno studirati...kao posavetovali nas naši češki profesori iako smo razmelu tek svaku 7-8 reč koju nam upućuju...mladi potencijali iz celog sveta pogubljeni u vremenu i prostoru izabraše fakultete tek nasumice...

Panorama Praga snimljena tokom majskog maratona, 2009. (Foto AFP)

Završila se nekako i ta peripetija oko upisivanja na fakultete, i ta neizvestnost ostajemo li i naredne godine u Češkoj ili ćemo morati nazad kućama...Al’ nekako... nikome se više ne vraća kući, navikli smo se na tu malo nezavisnost koju smo ostvarili i lep je osećaj, iako u svakom drugom pogledu smo logično i dalje potpuno zavisni, no šta znaju deca... Onda smo se svi razbežali kućama na letnji raspust na 2-3 meseca, ponavlja se leto od prethodne godine, još jedan „najduži“ raspust u životu...Ali od oktobra kreće fakultet i novi izazovi za, tek izlegle, piliće.

Sećam se i prvog predavanja na fakultetu, priča profesor o tome kakvi su uslovi za izlazak na ispit, ja ga razumem svaku 4-5 reč, uredno prepisujem u svesku sve što napiše na tabli i sve u sebi mislim, ma dobro lako ću kad dođem u sobu sve ću ja to da prevedem uz pomoć rečnika...ali polako se gubim u tom moru reči, nemoguće je to opisati, sav taj napor i naprezanje da shvatim o čemu pričaju ljudi oko mene..

I dolazim nakon 9 sati provedenih na fakultetu u svoj sobičak, glava samo što mi ne eksplodira od erupcije stranih reči. Uzimam vredno rečnik i prevodim sve što ne razumeh taj dan jer ipak, treba da se pripremim za sutrašnje predavanje, vežbe...oh, nova glavobolja kreće na već postojeću. Desilo mi se i da sam sedela satima na pogrešnim vežbama, na predavanjima koje uopšte nisam izabrala...potpuno nesvesna da sam promašila vreme i učionicu i predmet... sedim ne shvatajući o kom predmetu je reč, tako da je to valjda dovoljan dokaz mog „poznavanja“ češkog jezika u to vreme.

Prizor iz zabavnog parka "Matejska" u Pragu (foto AFP)

U Češkoj je već tada bio u potpunosti sproveden bolonjski sistem i to u jednom danu! Jednostavno su presekli sa rečenicom „Svako ko je krenuo po starom sistemu završiće po starom sistemu, a svi novi studenti kreću po novom, bolonjskom sistemu, i tako će biti do daljnjeg“.

Pitam se, zašto tako jednostavno nije i u Srbiji...Zanimljivo je da su nam prošle godine isto tako u jednom danu promenili sistem ocenjivanja sa 1, 2, 3 i 4 na američki A, B... I sada su nam indeksi išarani malo brojevima, malo slovima...al’ sve to nekako funkcioniše. Samo kada pomislim koliko vekova bi trajalo to menjanje sistema ocenjivanja u Srbiji!

Bilo mi je zanimljivo što mali procenat čeških đaka završava gimnaziju. Kod njih je „modernije“ završiti neku stručnu školu, valjda zato što sa takvim obrazovanjem već možeš da radiš pa makar i nekakav mizeran posao...Ovde, odmah nakon srednje škole budući studenti kreću da zarađuju za život. Nije kao kod nas, studiraj ti sine a roditelji će te izdržavati do tvoje tridesete! Novopečeni studenti od starta se otisnu u svet i započinju svoju surovu borbu koja se zove preživljavanje...

Studije su bile teške ali ne bih da kažem „ne ponovile se“. Bilo nas je troje stranaca na prvoj godini opšteg smera, od ukupno 250 studenata. Drugar iz Kolumbije otpao je već drugi semestar, a Vijetnamac je ostao još jedan semestar i takođe batalio..i tako ostadoh ja sama u polju stranaca, neshvaćena i u neku ruku izgubljena. Od svitanja do mraka na fakultetu, pa dođem kući, sve što ne shvatam polako prevedem na svoj maternji jezik, pa tek onda učim gradivo, pa sutradan opet isti ciklus ponavljam. Ali eto, savladah jezik, sad me svi hvale kako dobro pričam...savladah i fakultet, i to u roku...Poslednja godina master studija beše smešna...i tek tada shvatih „Eh koliko je Česima bilo lakše kada znaju jezik“. Ostadoh i dalje na istom fakultetu i sada sam na doktorskim studijama, grizem i dalje, borim se za svoje mesto u tuđini...