Дуго се већ спремам да поделим своје искуство са вама, али како да започнем своју причу, како да одаберем прави увод, како да кажем све оно што мислим а да то не делује некако отрцано, како да правилно закључим своју причу која још и нема закључак, која уствари можда тек почиње...

Дошла сам у Чешку „давне“ 2003. године. Нити ме је рат натерао, нити сам јурила неку недостижну срећу, за Балкан несхватљиву, нити сам желела да своје интелектуалне способности продам за бољу пару...једноставно таква је била ситуација и прилика и решила сам да је прихватим, такву каква је, са константном девизом у глави „кући могу увек да се вратим“. И ево, животарим већ седму годину у тој земљи коју су други за мене изабрали...и не жалим се!

Прва година, као и сваки почетак, беше сплет узбуђења што због неизвесности од новог, што због сањане самосталности а уједно и страха да се нећу снаћи ни пронаћи. Имала сам 19 година, неко ће рећи много а неко мало, но ја тек ослободих крила по Београду а већ се нађох у прилици да иста крила ширим и у Прагу

Збуњена, удаљена од свих драгих ми, далеко од сигурности и безбрижности али рекла сам бићу јака и нећу се жалити! И тако моја прва година у бањи Подjeбради пролете брзином светлости. Ми бисмо то место назвали мало боље уређеним сеоцетом са мало већим потоком и две дискотеке, aл‘ не бих волела одмах са критикама да кренем…

Научише ме у тој квази бањи за „само“ 365 дана да натуцам чешки језик тек толико да могу да затражим рохлик (кифла на чешком) у пекари и да напишем пар речи које ће ми требати на факултету: ровнице (једначина), вјета (теорема), визкум (истраживање), јадро (језгро) итд. Добро се сећам тог времена, као јуче да је било.

Последњу недељу маја провелимо смо попуњавајући пријаве за факултет. Ехеј, цела недеља у школи посвећена испуњавању једног јединог парчета папира... Папира који је, како ce касније показало, одредио наше будуће професије...и све ми се некако чини да сам тада попунила пријаву за факултет а да нисам ни била свесна шта ћу конкретно студирати...као посаветовали нас наши чешки професори иако смо размелу тек сваку 7-8 реч коју нам упућују...млади потенцијали из целог света погубљени у времену и простору изабраше факултете тек насумице...

Панорама Прага снимљена током мајског маратона, 2009. (Фото АФП)

Завршила се некако и та перипетија око уписивања на факултете, и та неизвестност остајемо ли и наредне године у Чешкој или ћемо морати назад кућама...Ал’ некако... никоме се више не враћа кући, навикли смо се на ту мало независност коју смо остварили и леп је осећај, иако у сваком другом погледу смо логично и даље потпуно зависни, но шта знају деца... Онда смо се сви разбежали кућама на летњи распуст на 2-3 месеца, понавља се лето од претходне године, још један „најдужи“ распуст у животу...Али од октобра креће факултет и нови изазови за, тек излегле, пилиће.

Сећам се и првог предавања на факултету, прича професор о томе какви су услови за излазак на испит, ја га разумем сваку 4-5 реч, уредно преписујем у свеску све што напише на табли и све у себи мислим, ма добро лако ћу кад дођем у собу све ћу ја то да преведем уз помоћ речника...али полако се губим у том мору речи, немогуће је то описати, сав тај напор и напрезање да схватим о чему причају људи око мене..

И долазим након 9 сати проведених на факултету у свој собичак, глава само што ми не експлодира од ерупције страних речи. Узимам вредно речник и преводим све што не разумех тај дан јер ипак, треба да се припремим за сутрашње предавање, вежбе...ох, нова главобоља креће на већ постојећу. Десило ми се и да сам седела сатима на погрешним вежбама, на предавањима које уопште нисам изабрала...потпуно несвесна да сам промашила време и учионицу и предмет... седим не схватајући о ком предмету је реч, тако да је то ваљда довољан доказ мог „познавања“ чешког језика у то време.

Призор из забавног парка "Матејска" у Прагу (фото АФП)

У Чешкој је већ тада био у потпуности спроведен болоњски систем и то у једном дану! Једноставно су пресекли са реченицом „Свако ко је кренуо по старом систему завршиће по старом систему, а сви нови студенти крећу по новом, болоњском систему, и тако ће бити до даљњег“.

Питам се, зашто тако једноставно није и у Србији...Занимљиво је да су нам прошле године исто тако у једном дану променили систем оцењивања са 1, 2, 3 и 4 на амерички А, Б... И сада су нам индекси ишарани мало бројевима, мало словима...ал’ све то некако функционише. Само када помислим колико векова би трајало то мењање система оцењивања у Србији!

Било ми је занимљиво што мали проценат чешких ђака завршава гимназију. Код њих је „модерније“ завршити неку стручну школу, ваљда зато што са таквим образовањем већ можеш да радиш па макар и некакав мизеран посао...Овде, одмах након средње школе будући студенти крећу да зарађују за живот. Није као код нас, студирај ти сине а родитељи ће те издржавати до твоје тридесете! Новопечени студенти од старта се отисну у свет и започињу своју сурову борбу која се зове преживљавање...

Студије су биле тешке али не бих да кажем „не поновиле се“. Било нас је троје странаца на првој години општег смера, од укупно 250 студената. Другар из Колумбије отпао је већ други семестар, а Вијетнамац је остао још један семестар и такође баталио..и тако остадох ја сама у пољу странаца, несхваћена и у неку руку изгубљена. Од свитања до мрака на факултету, па дођем кући, све што не схватам полако преведем на свој матерњи језик, па тек онда учим градиво, па сутрадан опет исти циклус понављам. Али ето, савладах језик, сад ме сви хвале како добро причам...савладах и факултет, и то у року...Последња година мастер студија беше смешна...и тек тада схватих „Ех колико је Чесима било лакше када знају језик“. Остадох и даље на истом факултету и сада сам на докторским студијама, гризем и даље, борим се за своје место у туђини...