Није посао разносача новина у Европи тако једноличан и досадан како неко мисли. А и не заради се само оно што редовно долази на рачун сваког мјесеца. А, не! Има ту још свачега. Али најљепше вријеме за сваког разносача новина је пред Божић, када иде од куће до куће, пожели домаћинима сретан Божић и Нову годину, уручи им пригодну карту, а за узврат, по добром обичају добије неку парицу. И тако вам ја сваке године пред Божић накупим лијепу сумицу за свој скривени фонд који кријем од жене као гуја ноге. Захваљујући томе увијек се нађе покоја парица за неко пивце мимо оног редовног, а да жена појма нема о томе.

Но, прошле године мој се колега пред њом избрбљао како се добро опарио честитајући празнике, и моја жена је већ закључила да превише новца добијем, и да би био ред да и она добије свој дио, јер у кући све дијелимо. Видим ја да ми се лоше пише, али немам куд, него јој обећам да ћу јој дати њену половицу, а у себи већ смишљам како ћу јој дати десет до двадесет еура, и рећи да је толика њена половица, а она се већ поче распитивати и гласно рачунати:

–Колико оно новина кажеш да разносиш?

–Сто педест.

–Охо! По два еура, триста еура! Значи, мени сто педесет! Али многи дају и више – неумољива је.
Јасно ми је да је све кренуло наопачке, и мозак ми ради брзином свјетлости. У трену смислих на коју ћу карту заиграти:

–Важи ли овако: мени педесет еура, а теби све остало?

–Важи! – као из топа дочека моја жена, а усне јој се развукоше у осмијех.

–...али да и ти идеш са мном, и да ти идеш честитати од врата до врата и дијелити им карте, а ја ћу те возити? Ипак је ред да се и ти мало потрудиш. А уједно, ти ћеш у руке добијати новац и нећеш ене моћи оптуживати да га негдје кријем кад видиш колико мало има.

–Договорено! – просто ускликну моја жена и већ поче рачунати у што ће потрошити 300 еура зарађених за само двије вечери.

А ја сам у глави већ разрадио читав план како да ипак добро прођем. Поћи ћемо од једне уличице која је увијек проблематична и у којој не добијем скоро ништа, а колико познејем своју жену, за њу би то могло бити врло обесхрабрујуће.

И тако дође и дан Д. Идемо ми, моја жена пуна елана. Стајемо пред прву кућу. Хладно је, студени вјетар увијек пронађе неки пут да се увуче чак под кожу. Моја љепша половина пред вратима звони једном, па тапка мало у мјесту и чека, а онда поново звони. Па поново поиграва. Поново звони, а тек онда нека старица полако отвара врата. Видим да нешто причају и да се моја жена враћа празних руку.

–Њени нису код куће, негдје су изашли, а она им само пази на дијете. Нисам ништа добила.

Идемо до сљедеће куће. Поново жена излази и звони. Овог пута не чека тако дуго. Али дуго прича пред вратима, поскакујући од хладноће, са неким брадатим мушкарцем. Чини се по гестикулацијама као да он на њу нешто виче, да оштро говори. Враћа се моја жена поново без цента у руци.

–Овај се жали да му новине често убциш само половично и да отвор за пошту остане полуотворен, што му односи на гријање много више него што би ти намјеравао дати. А и када убациш новине како треба, поклопац јако удари па га пробуди и више не може заспати. Каже, кад се поправиш, и он ће почети давати новац.

Долазимо пред трећу кућу. Брзо се отварају врата, на њима се појављује човјек који брзо развуче лице у широк осмијех. Нешто причају, човјек се само смјешка и клима главом у знак одобравања, а онда оде у кућу, док моја жена остаде чекати пред вратима. Мало се окрену према мени и показа подигнут палац. Дакле, чини се да ће све бити добро. Брзо се поново појави онај човјек и уз осмијех јој стави нешто у руку. Она се враћа, али некако споро, као да није задовољна. Улази љутито у кола:

–Шкртац! Замисли, прво те нахвали како сваки пут донесеш новине на вријеме, како никада не фали прилог који иде уз новине, како и љубазно поздравиш ујутро и каже да счекам, јер то се мора наградити. Помислила сам да ће након толико похвала сигурно изнијети бар десет еура, а знаш ли колико је дао?! Двадесет центи! Нека се стиди!

–А шта ћеш, није обавеза, може дати колико хоће, а може и ништа не дати – правим се ја невјешт, док гледам како да непримјетно прођемо поред двије куће у којима сам прошле године добио по пет еура. Ако би се то поновило, то би могло покварити цијели мој план, који се већ почео лијепо остваривати. Наравно, ја ћу касније сам, без жене, поново доћи по ту посластицу.

Уто, након што смо прескочили ''опасне'' куће, већ стижемо пред сљедећу. Овдје са мало мање елана излази моја љепотица. Звони и поново поскакује пред вратима. Онда поново звони. Мало касније отварају се врата, а иза њих искочи огроман пас и скочи на њу, а она врисну као да јој кожу деру. Изађе и човјек за псом и некако га дозва назад прије него што сам се ја снашао и покушао изаћи из аута. Човјек нешто кратко проговори, узе честитку и оде у кућу, а жена се полако, спорим кораком врати. Улазећи у кола поче:

–Пола живота ми одузе овај пас! Јеси ли видио колики је? Као теле! Кад ме не сруши, мало је фалило. А онај кретен каже: ''Шта сте се препали, неће он ништа?!'' И кад сам рекла зашто сам дошла, просто ми истрже ону карту из руку, безвољно се захвали и остави ме као да сам шугава. Баш је гад!

–Ух, колико ме пута само так пас препао!

–Па што ми не рече за њега?

–Заборавио сам, опрости.

И већ стижемо пред сљедећу кућу. Звони моја жена, али нико не отвара. Поново. Па још једном. Поскакује и трља руке и уши. Онда куца на освијетљен прозор и нешто гестикулира рукама. Потом се враћа оштрим, љутитим кораком. Улази у кола бијесна:

–Замисли овог: звоним, а он неће да отвори. Поново, он ни да трепне. А видим га кроз прозор како пере суђе, па помислим да је можда звоно у квару и куцнем му на прозор. А он само љутито одмахну руком. Какав кретен!

У сљедећој кући чини се да никога није било, није се нико јавио на знак звона, а није се ни свјетло видјело. Пошли смо до посљедње куће у тој уличици. Она је била преко канала. Жена је прешла мостић и позвонила.

На вратима се појави нека бакица која убрзо нестаде иза њих, па се поново појави и даде нешто мојој жени. Она, што због среће што је напокон нешто нормално прошло, што због хладноће, потрча, али се на самом крају мостића, када је хтјела скренути према колима, оклизну и паде свом дужином и отклизну право у повећу локву воде која још није била цијела замрзла. Искочих и ја из кола, помогох јој да устане и онако мокру и угрувану једва је одведох до кола. Чим мало дође к себи, поче кукати:

–Ово је вражји посао! Не дају ништа, а на крају кад добих два еура, падох и кад се не поломих! И та два еура сам испустила кад сма пала, ђаво их однио! Вози ме кући!

–Наравно, не можеш тако мокра даље. Мораш се прво пресвући па ћемо наставити. Уосталом, и не морамо вечерас, можемо сутра – пун сам ја разумијевања.

–Никад више! – врисну ми у лице моја голубица. – Никад! Џаба ти твоје паре, купи их сам! И не требаш ми ништа дати, нека су ти халал!

Идемо кући, а ја се једва суздржавам да не покажем одушевљење. У исто вријеме, нешто ме копка, неки црвић у мени још никако да се смири. Као да ми поручује да нисам још дошао до циља, и поново смишљам може ли се још негдје поентирати. Наравно, упали ми се лампица:

–Ех, већ сам се понадао да ћу зарадити педесет еура. Сад чисто сумњам, видиш да ови шкртци не дају скоро ништа... Али није важно...

–Добит ћеш твојих педесет еура, то сам ти обећала! Ако не накупиш довољно, ја ћу ти намирити разлику! – прогута и овај мамац моја љубљена.

Тек кад смо ушли у кућу и кад жена скиде јакну, видје на њој фкеке које су остале од псећих шапа. Прво промрмља нешто због тога, као, мора прати готово нову јакну, али кад видје још и да је пас својим оштрим канџама просјекао јакну, љутито опсова како одавно није, баци ону јакну и чврсто обећа да више никада неће ни споменути новине, а камоли се упуштати у овакву авантуру.

Мени дошло да је подигнем и изљубим, али се не смијем одавати. Отишао сам поново, овог пута сам, купити „харач“, онда идуће вечери довршио посао. Жени кажем да сам накупио само тридесет пет еура, и она ми намири још петнаест. Их, лова капље са свих страна! Зато и ја будем великодушан: не стрпам све то у свој џеп, него право у продавницу! За осам еура купим букет цвијећа жени, а за себе за преосталих седам гајбу пиве коју убацим у гепек као резерву за ''недајбоже''.

Кад сам донио онај букет жени и рекао јој да јој је то од новаца које сам накупио за новине, њеној срећи није било краја! Признала је да нико нема тако доброг мужа, а ја сам се правио тако наивним и невјештим да сам просто видио светачки ореол изнад своје главе. Морам вам признати да ни ја сам нисам знао да сам такав покварењак. Али шта се може, у нужди човјек свашта уради. И то се може опростити, зар не?!

Али, што је најважније, ријеших се ја, и то трајно, велике опасности која је ударила на мој џепарац. Бит ће пиве до миле воље! Ама, кажем вам, лијепо је бити разносач новина!