Након тачно осам година поново у брзом возу за Берлин. Сећам се како ме је тада одушевио раскошан ICE са кљуном попут авиона, како ме је задивила брзина од око 250 км/ч, иако је касније било прилике и за брже возове у Јапану.

Тада је, само две недеље пре једног пријема у Берлину, све почело у једној јужној немачкој покрајини, а ето, још увек траје…Само што ми нисмо оно што смо били или нисмо били оно што смо мислили да јесмо.

Преко пута мене за сточићем (неопходан комфор ако се за време путовања ради) седи моја једанаестогодишња кћерка Софија која је живи доказ како време неумољиво пролази, а ми старимо. Спрема се за последњи тест из националне географије. Понешто наглас прочитано на немачком језику привлачи пажњу путника јер између тога комуницирамо на српском. Једна госпођа заклапа „Софијин свет“, нагиње се ка нама и пита којим то другим језиком говоримо.

Кажем: српским… Не, није баш схватила те јој се поново обраћам и кажем да говоримо српско-хрватским, званичним језиком бивше Југославије. Потврдно клима главом…

То ме наводи да приупитам своју Софију на ком језику размишља. Пренута из мисли, ето баш се била удубила у градиво, застаје пре него што даје одговор. Није сигурна, каже, а ја верујем да је тако. Дошла је са 3 године и већ одлично владала матерњим за разлику од своје млађе сестре која је проговорила на „туђем“.

У Софијине крупне црне очи стаје цео Дунав, од извора у чијој близини живимо, преко ушћа са Савом где је рођена, до околине Голупца где се ова река раскошно шири у мом магловитом сећању попут језера, па све до ушћа у Црно море.

Ма какав Дунав, ту се за мене стиче цео Космос, ту је почетак и ту је крај. И моја Софија као и Софија из „Софијиног света“ стасава, сазрева и испаљује у рафалима филозофска питања на која, на жалост, немам одговоре.

Као породица кренули смо са исте полазне тачке. Временом је „туђе“ постајало делом „наше“, а „наше“ делом „туђе“ и то код деце видно брже него код нас одраслих. Она су била спремнија и отворенија за промене и коначно схватих да је за превазилажење јаза исто толико битно ићи ка њиховом свету, колико њих вући у свој.

Схватих да је у вавилонској кули довољно површно разумевање са комшијом “испод” или “изнад” али је неопходна апсолутна спона са својим ближњима. И трудим се свим силама да учим вредно од своје деце, упијам сваку језичку и другу исправку, баш као што су то и она чинила учећи од мене.

И сво разочарење бедног појединца што нема прилику да у свом кратком животу пронађе одговоре на космичка питања, ублажава осећај задовољства да је “Софијин свет” ипак идеално конципиран јер, ето, та дивна створења, која су до јуче учила од нас, сада су наши учитељи.

Софији срећан 11. рођендан, њени најмилији.