Ево ме, скупљам људске судбине по Сибиру. Радим оно што нико неће, посматрам и записујем. Можда ником не треба, али нека га, нек се нађе. То је моја терапија.

Нема већег града у Сибиру у који нису стигли Срби бежећи од незапослености и идући за својим грађевинским послом.

Изненадио сам се неки дан кад сам сазнао да је око сто педесет Срба дуго радило неке објекте у Норилску, граду никла. Па то је већ поларни круг!

Често се у причама наших људи помиње Сургут, Јекатеринбург, Ханти Мансијск, Уфа, Перм, Тјумењ, Тобољск, па чак и многи градови тамо на Далеком Истоку, на Чукотки. У европском делу Русије их има у сваком већем граду.

Иза сваког са којим се срећем крије се нека прича, често горка и носталгична. Свако носи свој терет како зна и уме. Развеже понекад тај завежљај уз флашу вотке, па испадне свашта.

***

Питао сам се шта Душан тражи у овом сибирском граду и зашто се тако мучи. Њему је 78 година, вероватно има пристојну пензију и остале услове за нормалан живот у Београду. Тешко се креће, све ради са великим напором, на бучан и неподношљив начин преживљава обичну кијавицу; тежак је за суживот у стану, у канцеларији, за заједничким столом у радничкој мензи.

Прислушкујем понекад његов разговор са ћерком из Београда, видим не намерава да се скоро враћа и нешто мислим, кад ће тај човек стићи да се мало прошета кејом покрај Дунава, да греје промрзле кости на Ади Циганлији, кад ће с пријатељима да одигра партију шаха или на миру прочита нешто за своју душу, да буде без обавеза, да се бави нечим што је целог живота желео, а није стигао, да се дружи са својом децом и унуцима - кад ће да се мало измакне од свега и макар на трен сагледа сав свој живот, да се пресабере мало.

Никад.

Можда нема пријатеља, не зна да игра шах, не занима га ни једна књига. Као да никад није осетио лепоту раног јутра на кеју покрај реке. Чини ми се да ништа више не постоји за њега осим тих статичких прорачуна. У глави само статика шипова, темеља и зидова. Кркља, кашље, ћорета кроз неке старе наочари које су одавно изашле из његове диоптрије и као да не осећа да се и онај дан приближава.

Да ли ће ико за њим заплакати?

Дешава се то често и многима. Човек не примећује да му је живот прошао и са годинама изгуби реална мерила, не види себе очима других, једнако мисли да га други гледају његовим очима, а у глави обично држи неку слику из срећних дана и мисли да се ништа није променило. Не запажа да се променио у лику, покрету, говору, у начину расуђивања.

Неки дан је код нас почела да ради секретарица од двадесетак година, Рускиња. Висока, лепо грађена, модерна, васпитана, из добре породице. Као да јој је Шарапова сестра. Следећег дана сви мушкарци, и стари и млади, дођоше обријани и у испегланим кошуљама.

Душан једва извуче себе уз степенице, грнгеља, кашље, ропће и каже сасвим озбиљно:

- Добра мала, мој број.

У априлу се разболео. Рак плућа и око тога жаришта упала. Неће у болницу. Наш возач каже да чича не може да умре. У Москви је два пута до сада умирао. Пошаљу га за Београд, мисле, на последње путовање, а он се за месец два опорави и ето га опет.

Сместих га у санаторијум за плућне болести у околини града, тамо преко реке Туре, у предивној брезовој шуми која лечи и освежава.

Посетио сам га у недељу. Седи на кревету у доњем измученом вешу неодређене боје и тупо гледа у ону брезову шуму под прозором. Обрадова се као дете. Пита што није дошао овај, што нема онога. Оправдавам непажњу његових сарадника и познаника, лажем да га не разочарам. Тражи ми два литра хладне газиране минералне воде. Заиста нема ко да му пружи чашу воде. У болници немам где да купим ту воду до које му је толико стало. То му је највећа жеља, чаша те хладне воде му је заклонила све цртеже и све друге жеље. На пет-шест километара има нека сеоска продавница. Одвезе ме возач и купих је. Хладних, здравих, два литра живота. Изненадио се и обрадовао као мало дете, засузиле му очи испод социјалних наочара. Ганула ме до сржи радост великог напуштеног детета, кога је неко изненада частио са мало свежине и радости.

Докторка ми рече да ће га опоравити за неки дан и да може поднети лет до Београд.

Ћерке зову, једна из Београда, друга из Канаде. Чујем неки дан возач разговара са једном од њих:

- Послали сте овамо болесног оца да вам заради још пара. Мало вам је зарадио! Шта да радимо ми овде с њим. Шта сад цмиздрите. Носите се бре у вражју матер!

Са њим отпремисмо и двојицу радника на одмор, да му се нађу, да му торбе понесу. За њим заувек остаде Сибир.

***

Наш Бора, некадашњи бравар из Мачве, црн као Таџик, од својих четрдесет пет година већ је петнаест потрошио у овом сибирском граду. Добро зарађује кад успе да се убаци у неку од наших фирми. Без тога све иде теже. Привикао се Боривоје на Сибир, изједначио се са околином, чак је и вотку заволео. Истина не пије баш сваки дан и по парковима са клошарима, али има времена.

Оженио се мештанком, двоје деце већ иду у школу. Жена се баш и није одушевила Мачвом. Деци је и овде добро, она други крај не могу да замисле. Једно иде на балет, а друго се бави неким спортом. Из овог гнезда Боривоје неће имати снаге да одлети кад га понесе жеља за завичајем.

Остаде мој Бора у Сибиру. Србија ће га видети још неки пут, углавном самог, кад га убије носталгија.

***

Љубиша, возач и механичар, шеф механизације, окретан млади тридесето-годишњак, девојка му са севера Сибира, из тундре, каже да мирише на ирвасе и једе само јеленско месо, завршава економски, банкарка ће да буде. Озбиљна веза. Њени им купују стан. Намерава да оснује малу грађевинску фирму и машта да се једног дана врати у Лозницу у мерцедесу са затамњеним стаклима, да га чаршија види, да им се освети за све увреде и понижења.

Како живот иде, бојим се да му се та жеља испунити неће. Способан је он, основаће фирму, мерцедес већ сад може да купи, али његова Крошка из тундре, неће лепи сибирски град да мења за Лозницу. Можда дође једанпут-двапут да окваси ноге у бистрој Дрини и то је све. Њима и њиховој деци Русија ће бити домовина, друге нема, тако се намештају и слажу животне коцкице.
Љубиша већ сад каже да се у Србији гуши, чим седне у авион за Русију, за Сибир, нестану све оне тегобе и као да му сване од излазећег сунца тамо негде над Чукотком.

Пред нову годину се договарамо да летимо за Србију - Крошка, Љубиша и ја. На аредрому Крошке нема, одустала. Није помогло никакво убеђивање. Желео је чаршији Крошку да покаже, засад, мерцедес ће неки други пут. 

Једва је саставио недељу дана. Не може без Крошке и Сибира. Каже да му је овде лепше него у Москви. Сентименталност се код њега не види. Тамо где му је добро, тамо му је домовина. Неће Љубиша никуд из Сибира. Можда дође кад остари. Али ко зна да ли ће га тада деца пустити.

Биће као са Тодором, Бугарином из Београда, који у Тјумењу већ двадесет година има своју фирму. Понекад одлети до Београда, али се брзо отуда врати. Са Тодором ради Саша, Рус, који је дуго радио у Србији и Словенији и веома добро говори српски. Слуша га једном Пејовић из Никшића, не зна ништа о њему и сасвим искренио га пита:

- Оклен си ти, ђетићу, од којиег си?

***

Станко је веома успешан. Већ десетак година са групом наших људи поправља и дотерује куће и згарде по овом лепом и великом граду. На добром је гласу. Квалитетан, тачан, држи до речи. Свуда га траже. Њему није потребан мерцедес са затамњеним стаклима, он је већ два стана купио у Београду и неко имање у његовој околини. Домаћин човек, из честите сеоске породице. Жена му Рускиња, већ имају троје деце.

Летос му отац побегао од врућине из Србије, а на аеродруму више од тридесет, не верује чича да је у Сибир слетео.

- Шта је ово дијете, да нисам ш`ео у погрешан авион. Ви ово зовете Сибир! Види некако да се пребацим до Северног пола да се мало разладим.

Станко је сав окренут Србији, његова деца хоће Србију за домовину, а и Татјана нема ништа против. Они се враћају ако живот не окрене другачије и мимо њихове воље.

***

Недеља нам је једини слободан дан, Тада нас у граду има на сваком кораку. Мало, мало, па се неко огласи на улици или у кафани:

-Ђе си б`а? Ш`а има, матере ти?

У позоришту нисам срео ниједног. Има ги разни, што би рекли ови наши с југа.