Тешко је писати о живим људима. Ако се држимо онога о мртвима све најбоље онда ваљда о живима треба да буде све најгоре, да би се свемир повратио у равнотежу?

Хоћу да вам испричам причу о двоје младих и страшно паметних људи, који су пре 20 и кусур година пролетели кроз мој живот. Зваћемо их X.Y. и П.Q. Верујте ми, они су врло, врло стварни. И заслужују све најбоље.

X.Y. је био студент генерације, и то на неколико факултета. Један од њих био је факултет који сам ја похађао, и с времена на време бих га срео. Познавао сам га још из гимназије, коју је завршио, како је изгледало, за пар недеља, и уместо да оде у војску, млађани геније је кренуо у поход за знањем.

Приликом једног од тих случајних сусрета, питао сам га шта планира кад дипломира. Одговорио ми је поражавајућом искреношћу. Идем прво у војску, рекао је. А онда раширио је руке, наклонио главу на страну, и рекао благим гласом којим се деца подучавају идем у Америку.

Па наравно. Какво глупо питање. Зар је тада, осамдесетих, постојала алтернатива? После основне школе иде се у гимназију. После гимназије, факултет. После факултета, Америка.

Америка! Да ли се ико сећа колико смо тада волели Америку и мрзели Русију, пардон, СССР? Колико смо навијали да се деси „чудо на леду у 3 ујутру, фебруара 1980.? Колико смо се осећали освећени кад је Америка, тада још увек са тимом из колеџа, 1986. у финалу светског првенства у кошарци победила Русе, после оне катастрофе кад смо водили са 9 поена 27 секунди пред крај, а Дивац се спетљао водећи лопту? Колико су били дугачки редови испред Мекдоналдса кад се отворио, чини ми се 1988., на Славији?

Ех, најгорча је неузвраћена љубав.

Био сам у трамвају седмици на Булевару и слушао вести Студија Б. Спикер је равнодушним гласом објавио да је америчка берза тог понедељка пала преко 20%. Помислих, ево растурих се од секирације. На ТВ-у су Блејк и Кристал исправљали своје династичке криве Дрине (и њих смо, наравно, обожавали), а ја сам ишао у Полет да заједно са П.Q. смањим светску популацију гирица. Живот је био леп. Звезда је пре пар недеља растурила неке Бугаре у купу УЕФА. Управо одржана Осма седница је изгледала као већ виђено препуцавање Истакнутих Другова, не као почетак краја света каквог смо познавали. До америчке берзе ми је било стало ко' до лањског снега.

Пар година касније схватио сам да сам тада, уместо да игноришем лоше берзанске вести, излетео из трамваја, отрчао кући и сакрио се под кревет, да би ми живот испао вероватно сасвим друкчије. Тај судбински лептир који на крају изазове ураган је врло ужурбано махао крилима.

П.Q. је, наравно, у том тренутку, била апсолутно најдражеснија млада дама у свемиру. Имала је само једну ману. Планирала је да идуће јесени крене на постдипломске студије, да ли у Калифорнију, да ли негде другде, али свакако у Америку.

Ах, да. И она је била студент генерације, мада само на једном факултету. Годину дана касније, била је у ЈАТ-овом ДЦ-10, на редовном лету за Њујорк.

Даљине распирују велике љубави. Тако сам, током следећих неколико месеци, све верујући у тај процес распиривања, прошао кроз процедуру која ми је увек изгледала компликованија него лет на Месец мада су кроз њу, тих осамдесетих, успешно прошле стотине, можда и хиљаде, а лет је, углавном, био оним горепоменутим ЈАТ-овим ДЦ-10: (1) одеш у америчку читаоницу у Кнез Михајловој, нађеш дебелу књигу која увек стоји на једном од столова, а ако не стоји, питаш за дебелу књигу, (2) у дебелој књизи изабереш пар универзитета на које хоћеш да се пријавиш, на основу локације, репутације, расположивости програма за које си заинтересован, или на основу тога на коју се случајну страну дебла књига отвори, (3) распиташ се, такође у америчкој читаоници, за распоред испита: ТОЕФЛ за језик, општи и посебни ГРЕ, за струку, и они ти дају (чини ми се, овога се не сећам тачно) пријаве за све те испите, (4) том универзитету где се дебела књига случајно отворила, пошаљеш писмо да си заинтересован за постдипломске студије, (5) одеш у банку и уплатиш девизну дознаку у износу од 20 и нешто долара за ТОЕФЛ, и негде 30-40 за сваки од ГРЕ испита, (6) те дознаке, заједно са испуњеним пријавама, пошаљес негде у Немачку, (7) седиш и чекаш.

После пар недеља, почну да стижу коверти необичних облика и јос необичнијих садржаја. Онда натраг у америчку читаоницу на испит, па на други, па на трећи. По легенди, у целом свету се у исто време полаже тај исти испит, било у Београду или Бангкоку. Онда уплатиш још пар девизних дознака, по једну за сваку пријаву, напишеш пар писама препорука и измолиш бивше професоре код којих си добро прошао на студијама да их потпишу, и све то заједно пошаљеш, препоручено наравно, преко света.

И онда, опет, седиш и чекаш.

Мој телефон је зазвонио у среду увече, у полувремену утакмице Реал Милан, када је у првом полувремену Хуго Санчез сјајним волејом довео Реал у вођство од 1:0.

Да?

This is professor XYZ from ABC University... May I speak with Mr. Alex ...?

Шест година касније, у саобраћајној несрећи на једом ауто-путу у Њу Џерсију, настрадаће безимени четрдесетогодишњак чије срце ће бити пресађено у груди супруге професора XYЗ са АБЦ Универзитета, у болници у којој ћу ја тада да будем запослен. Али све је то, у полувремену утакмице Реал Милан, било у далекој будућности.

У другом полувремену, потпуно различитом од првог, Марко Ван Бастен је изједначио невиђеним ударцем главом. Очигледно, долазила су нова времена.

Најтежи од свих корака? Онај први пут до америчке читаонице, наравно. И још нешто. Она изрека о распиривању има додатну клаузулу која се односи на гашење. Није то ничија кривица, једноставно живот понекад подели такве карте. Живот је игра, П.Q. је волела да каже.

Непуних двадесет година касније био сам на Вол Стриту, гледао репортажу о округлој годишњици пада берзе, и присећао се оног давног пута гедмицомка гирицама. Тих дана, цене акција су биле у стратосфери. Економски стратези су предвиђали даљи пораст берзе током 2008. Мало ко је очекивао финансијски цунами који се приближавао. X.Y. је, стицајем околности, такође био на Вол Стриту. П.Q. је, мислим, била у Београду. Ако је те 1987. свет стајао солидно на ногама, 2007. је дубио на глави.

Судбина? Можда. На жалост, имамо само један живот да испитамо њену превртљиву нарав.

Једно је међутим сигурно. Постоји негде у некаквој свемирској читаоници књига са свим могућим плановима, сновима и амбицијама. И понекад, а да тога нисмо свесни, отворимо је, онако случајно, безвезе, изаберемо страну, направимо од ње папирни авион, и пустимо га низ ветар.